Изгубљени…

26 феб 2014 од Иван Стефановић

Не сећам се више куда смо кренули… Знам да смо пошли деведесетих година прошлог века али где смо дошли рећи ћу ко један лик “ ниђе “! Били смо у Титовом времену  добро подгојени за предстојеће клање од разних елемената. После братства и јединства наишао је талас мржње па смо се такмичили ко ће гласније да пушта националне песме које су наједном изникле по трафикама и код оних ликова што продаваше свашта нешто на хауби аутомобила… Наједном се у нашим животима појавио и неки Вук Драшковић све са Шешељом. Били су у неком фазону четника из оних страшних партизанских филмова! На сваком си кораку могао да чујеш “ Од Тополе , од Тополе“, па на другом ћошку “ спрем’ те се, спрем’те “ итд. Било је то време кабадахија у свим републикама бивше Југославије. Наједном су никли ко коров. И ја сам неке 1995.г. залутао као млад човек у СПО. Знам да сам научио тамо како се лепе плакате и како треба волети Србију али кроз јединог спасиоца званог Вука Драшковића. Сећам се да су многи одлазили а ја остајао, чак сам у својим писањима некако оправдавао одлазак СПО-а у Савезну владу Слободана Милошевића! Е тада сам превазишао све моралне аршине. Те сам причао приче како ћемо ми као СПО спасити ситуацију и да је добро што смо стали уз Слобу. Све сам то писао како би некако оправдао тај идиотски потез Вука Драшковића. Од тада… СПО никада више није био свој! И једног дана отишао сам и ја и никада се више нисам вратио! СПО је после тога наставио традицију прелетања и слетања па се више ни Вук Драшковић не сећа са ким је све био…

Данас је двадесет први век, а ми још тумарамо у месту. У међувремену, срби су убили свог Премијера Зорана Ђинђића. Сахрана је била посећена, плакало се али после неколико дана све је било заборављено… Волео је народ масовно Слобу, волео је и Коштуницу, и Зорана… Данас наш народ воли Александра Вучића. Слепо му верује и поред тога што нема ништа од те љубави. Никад мање посла, никад мање пара, никад беднијег живота. Помислио сам да се вртимо у круг а пошли смо деведесетих негде… Ево нас на истом месту, уместо оних шверцера горива и ликова што упасују дречаве тренерке у панталоне кезе нам се телевизије Пинк, Прва, а РТС поново добио име ТВ бастиља! Само за разлику од деведесетих творац тог имена је на њиховој страни. Данас Вук Драшковић назива све нас “ змијама “ јер нисмо на страни Вучића а он јесте! Борис Тадић основао је НДС и куне се у Ђинђића а и Чеда се куне у њега. Сви га се сете за изборе и подсећају ме на ону изреку “ када лав умре, шакали се отимају за његово месо “! У међувремену изгубили смо Косово и Метохију. Предадоше га они који су то највише бранили. Радикали Томислав и Вучић, е да, умало да заборавим, СРС се распао, сада постоји СНС. Са Тачијем руковаше се сви они који су нас плашили брадама деведесетих и претили да ће  бити свако кажњен ко изда Косово и Метохију. Нисмо више Југославија, сада смо Србија. Имамо на застави српску круну али краља не готивимо. Немамо санкције ни редове испред продавница. Немамо са чим да станемо у редове јер су нам плате мизерија а тајкуни никад богатији све у пакету са политичарима.

Рекох кренули смо деведесетих али као изгубљени у некој шуми тумарамо без икаквог орјентира. Они који нас воде намерно су покварили компас како би вечито били вође племена! Боле нас ноге од хода, све мање имамо хране да преживимо а и одело нам се утањило и опет верујемо онима који држе батаљен компас! Једно време били смо јединствени а онда смо се поделили и свим силама борили за батаљен компас који не показује север већ сваки час мења правац. Онда су нам дошли шумари из ЕУ и НАТОА. Прво су нас тукли ко коње па нас оставили у шуми обећавши вођама да ће нас кад тад извести из шуме! Ма ко да сам видео једног вођу како ломи путоказе само да невидимо правац спаса. Вођама је лепо, племе сакупља храну за њих, скупља дрва за огрев, гради колибе. Они ништа не раде јер забога милог траже излаз из шуме… Вође носе најбоља одела која смо ми скројили. Вођама све потаман јер непрестано нам траже правац спаса…

Стигао сам на ивицу шуме… Видим свет очима наде. Осврћем се и тражим вође племена. Не верујем својим очима да сам сам пронашао излаз! Колико сам се потуцао по беспућу шуме не верујем више себи ни својим очима. Све док не будем сам кренуо својим путем вазда ћу диринчити у слепе вође…

26.2.2014.г. Иван Стефановић

Advertisements
Mali predah na padini
#nature #survival #fujifilm #serbia
фебруар 2014.
П У С Ч П С Н
« јан   мар »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
2425262728  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: