Здраво! Како си? Шта радиш?

Шта има? Ништа…

То је  замена за добро јутро, добар дан. Мада има и поздрава: “ Здраво Иво, како си, шта радиш?“… А онда ладно човек продужи даље. Некад ми дође да га зауставим и почнем са причом од сат времена минимум. Како си? Шта радиш? Два питања која захтевају доста речи. Оваква врста поздрава је по мени више лицемерна него људска. Боље је рећи: “ Здраво “ и продужити даље. Зашто смо постали овакви какви јесмо?

Проблем је настао онда када се урушила бајка о удруженом раду, братству и јединству. Засновали смо га на крвавим темељима међусобног убијања. Једно време живели смо лепо, имали смо некакав живот али не вреди, ђаво је дошао по своје… Опет смо ратовали и убијали се међусобно. Настао је општи хаос. Деведесете су и даље у нама, сада су можда у највећој снази бивствовања. За време “ братства и јединства “ једни друге смо шпијунирали, летеле су главе преко ноћи. Тога се нико не сећа. Ниси могао да добијеш одређене повластице ако је неко рекао неком органу да си ти радио против тјековина народне револуције. Није то био тако баш бајковит живот у кога се многи куну сада. Када смо вратили вишестраначке изборе поделили смо се на основу некаквих својих процена и осећаја. Једни су тамо, други вамо, трећи онамо и странке су кренуле да освајају власт. А слично је било и за време комунизма. Одређени политичари су се борили за своје позиције уз помоћ својих табора. Све је то било исто само у једној странци званој КПЈ.  Вазда смо се делили, кињили и на крају смо постали људске руине… Данас смо лутке којима манипулишу разни медиокритети. Изгубили смо међусобно поштовање, разумевање и саосећајност. Постали смо себични среброљупци. Пријатељство у већини случајева заснивамо на користи и интересовањима.

Зашто се стално чудимо због чега нам је све овако?

Прво! Не поштујемо једни друге. Друго! Изгубили смо смисао живота који нам се своди на пуко преживљавање ( прегуравање ) месеца. Треће! Слободно време проводимо уз телевизоре а своја интересовања и крилатице бацили смо у подрум заборава.

Нема мира уколико човек сваки дан проводи у зебњи да ли ће обезбедити себи материјална добра. Материјална добра су нам давно предата на аукције политиканства. Сваки избори су аукција наше будућности. Ми смо то све олако давали на гласна обећања лажова у краватама. Данас смо се стисли, нема нас. Скврчени у свој себичлук постали смо клупко које се више замрсило него што може да се одмота. А заправо то клупко је све мање и мање. Полако неко кида нит по нит а ми то не видимо јер смо оћоравили у свим чулима.

10462978_698372273551844_4777072941941753344_n

Толико смо постали лицемерни да своје фрустрације празнимо преко разних покрета права. Идемо до те мере да покушавамо пореметити природни поредак живота. Тражимо распећа у свим порама живота. Распни га! Распни га! Распни га! Ојеђени у сопственој немоћи, удружују се слична разочарења која се боре против других разочарења!

Постали смо неприродна бића. Свако добро брзо уништимо. Лепоту изгребемо и наружимо, мир и хармонију прогонимо буком погрдних речи. Поштење извргнемо лажима. Скромност претварамо у изопаченост. Љубав етикетирамо преваром или се трудимо да је што пре затрујемо мржњом. Мешамо се једни другима у животе јер нам је духовна глад превелика. Изабрали смо зло а упорно се трудимо да то оповргнемо лепим речима. Лепе речи јесу лепе али дела су стварност…

И тако… Идући пут када сретнете познаника, друга, комшију реците му здраво. Немојте питати како је и шта ради у ходу брзо одлазећи од њега. Седите некад уз кафицу и попричајте. Почните да се зближавате једни са другима. Само међусобни односи могу помирити многе заблуде које настају из даљине. Почнимо да се зближавамо као људи…

За Мислионик Иван Стефановић 21.7.2014.г.

 

 

Advertisements