Вукови на финалном тесту…

Није лако данас младе људе одвојити од технолошких удобности и одвести у суровост природе. Човек постаје све више лењ, све мање обилази свет на ногама. Оно што обиђеш аутомобилом памтиш као обрисе, а док пешачењем у глави поседујеш пун колор сећања…

Наш Аирсофт тим ( Airsoft Team Wolves ) одавно се бави програмом тактичке обуке, преживљавањем и борилачким вештинама. Спојили смо ова три правца у један. Писао сам већ о томе чиме се бавимо како би људи схватили да то није некаква дечја играрија доконих људи. Одлучили смо се за један тест у време када клима лудује неким својим непредвидивим ритмом. Решили смо да преноћимо у природи на преко 1000 метара надморске висине. Склониште биће искључиво од онога што затекнеш у свом окружењу. Никакви шатори, никаве бараке и сл. Време је било да све научено  покажемо практично…

После исцрпљујућег ходања до задатог циља са теретом на леђима око 36 килограма стигли смо на одредиште. За одмор није се имало времена, ноћ се прибилижавала… Одмах онако још уморни, презнојени морали смо да наставимо са радом. Задатак је једноставан и неодложив. Морало се направити склониште. Собзиром да је било у великим количинама папрати њу смо искористили као главни материјал за изолацију од хладноће и кише.

Кровна конструкција од канапа...
Кровна конструкција од канапа…

Свако је радио свој део посла. Три човека ако се добро организују све се брзо и заврши. Ја сам правио склониште остали су доносили и секли папарат, грање и сл. Склониште смо направили тако да буде сигурно од ветрова, кише и да обезбеђује акумулацију топлоте од ватре. Када је завршено склониште обезбедили смо и огрев у довољним количинама за целу ноћ.

Направљен је и зид од којег се топлота одбијала и кретала ка склоништу уједно и спречавала расипање топлоте ван склоништа...
Направљен је и зид од којег се топлота одбијала и кретала ка склоништу уједно и спречавала расипање топлоте…

Тек када је све било обезбеђено следило је пресвлачење и сушење одеће. Уследила је и заслужена вечера…

Базни логор је био спреман за даље активнсти… Негде иза поноћи кренуо је и Аирсофт тренинг “ тактичко кретање по ноћи са пуном опремом “.  Један је остао да чува базу и одржава ватру. Пошто смо имали радио комуникацију са базом било смо спремни за смене у тренинзима. Није свеједно кретати се по непознатом терену у сред ноћи. Није лако ни залегати тамо где се затекнеш. Али тренинг је захтевао озбиљност и симулацију стварности. Аирсофт не схватамо као пуко зезање већ као озбиљан вид тренинга који ће да што боље приближи начин рада као што то раде специјалне јединице у стварности. Уједно, Аирсофт је и томе посвећен да што уверљивије опонаша одређене типове јединица војски света…  Приликом преузимања дежурства у базном логору, један остаје на положају док се други повлачи ка бази. И то није лак посао. Вратити се сам по дубокој шуми, али задатак се мора извршити.

Након завршетка тренинга негде око три сата иза поноћи дошло је време и за одмор.

Неопходан сан за одмор...
Неопходан сан за одмор…

Око три часа напољу је била температура од 11 степени. Како се ноћ примицала зори тако је и температура брзо падала па је у четири сата и тридесет минута износила 7 степени. Организовали смо и смене дежурстава како би сви имали подједнаке одморе а и ватра се морала одржавати.

Оно што је заиста незаменљиво је звук природе у сред ноћи. Невероватно клико оживи један ноћни свет. Хук сове, шушкање разним ножица по грмљу. Свако од тих живуљки радио је свој посао. А небо је било прелепо. Звезде су сјале у свом пуном сјају јер није било лампиона и расвете који ометају поглед. Оно што сам приметио те нећи да небом сваки час шпарају метеорити. То нисам приметио у граду али овде јесам. А ватра и њено пуцкетање мамили су сан на очи…

Зору је најавио последњи крик сове. Скувао сам супу која нас је одмах разбудила. Са уживањем смо обедовали и загревали стомаке. Закључили смо тог јутра да је супа нектар богова! 🙂

Пет сати ујутру...
Пет сати ујутру…

Јутарњи тренинг почео је тачно у 06 часова. Извиђање…

3

Собзиром да је сунце огрејало, упијали смо топлоту коју смо у ноћи добијали на кашичицу. Дан смо провели у тренингу али почастили смо себе и уживању. Мир природе испуњен хоровима птица, инсеката и фијуцима ветра одмарали су ум од стресова који су у граду свакодневни. Пожелиш у себи да ова идила траје до краја живота…

Повратак кући урадили смо маршутом која није била уобичајена. Кренило смо у непознато. Схватили смо да Гугл мапа и није тако добра на терену. Но, искуство више да се не ослањамо на њу. Наилазили смо на мештане који су нам љубазно показивали смернице. Највише нам је помогла једна бака која је била срдачна и непогрешива у орјентацији. Силазак имао је нагиб око 60 степени. Ножни мишићи били су изложени максималном оптерећењу неких 4 километра док се нисмо спустили. Све старе повреде које нисиш у себи пробуде се приликом оваквих оптерећења. Моја повреда зглоба на десној нози почела је да оптерећује. Ипак не смеш да попустиш без обзирана несносне болове. Једноставно зацрташ циљ и снагом воље га и оствариш.

Кретање по непроходном терену
Кретање по непроходном терену

DSCF2654

Често се прелазило преко воде...
Често се прелазило преко воде…

На крају свега донели смо кући прегршт искустава, утисака и велики умор. Неки су те вечери излазили у град и зезали се по кафићима, ми смо се борили са планинском хладноћом. Једни су гледали ТВ у топлој соби а ми смо гледали ватру како гори. Не треба спорити ни једне ни друге, али треба себе тестирати у природи јер она те приземљи на неумољив начин. После сваког боравка у природи почињеш да је цениш све више. Не остављаш ђубре иза себе, не дижеш буку урлајући под утицајем алкохола и сл. На жалост видели смо на све стране ђубре које остављају они који дођу да роштиљају бахато се понашајући према природи…

Наш финални камп ове године је био заиста импресиван и препун нових сазнања, искустава и лекција. Имали смо прилику да видимо колико су поплаве уништиле  путеве и усеве. Села нам умиру, запустеле су штале, њиве и куће. Остали су последњи хероји српског села али они су у годинама, повијених леђа спорог корака али ревносно  чувају му живот. А док ми млади дођемо повремено уз све нервозе света. Нисмо ни свесни сопственог немара и нестајања. Села ако нестану то је као да затрпате извор живота…

У овој причи учествовали су:

Александар Јанковић – Гиле, Милан Радојевић и моја маленкост Иван Стефановић

DSCF2718

Advertisements