Град духова

Нисам стигао да гледам ни једну пројекцију документарног филма о историји рокен рола у Косјерићу. Но, захваљујући интернету јуче сам коначно одгледао филм у коме и сам учествујем.

Одмах у старту да кажем да је јако похвално од екипе која се усудила да одради филм од преко два сата. Честитке Филипу и Сени Вукотић што су успели да сачувају сећања генерација које су у овом граду имале храбрости да мисле и стварају. Није лак посао радити филмску причу са једном камером без пристојних услова које имају медијске куће. Опет верујем да је ту доста помогао стари ас креативности Бане Вукотић. Мада је монтажа требала да буде мало више стрпљива у неким финесама и да се тон мало испегла у неким деловима филма али то је то! Свака част екипи и хвала им на свему…

А сад о утисцима…

Када се завршио филм осећао сам се пробуђено и сетно док са друге стране осетиш горчину. Толико креативних људи у малом месту званом Косјерић а нигде их нема… Протерани су незаинтересованошћу многих главоња које су биле и који јесу на власти. Душа ме боли када видим колико је протраћено позитивне енергије коју су имале многе генерације. Није то само тако у музици, то је присутно у свим сегментима друштвеног живота.

Данима су нас убијали ћутањем и неодобравањем свих наших покушаја да нешто стварамо у овом месту. Сви који су имали креативност су склоњени са сцене. Ја се добро сећам периода свирки, представа, дружења, филмова, спортова. Били смо препуни оптимизма којег смо ширили празних џепова.

Док сам слушао приче Бате, Жељка и Михеца сетио сам се и других људи попут Бакија, Зоки Митровића, Звонка Давидовића, Бана Вукотића, Џудовића итд. То су били људи са харизмом. Рецимо Зоран Митровић је био мој узор. Свирао гитару, певао, био добар каратиста, држао је златару, касније апотеку лековитог биља. Тај човек је посејао пуно добре енергије у Косјерићу и хвала му на томе. Косјерићу недостају упечатљиви људи који шире ту позитиву. Где су отишли? Неки су по белом свету, неки су близу али далеко а неки су овде просто склоњени немаром друштва које није ценило таленте. То друштво или прецизније речено “ власти “ арчили су таленте мислећи да ће тога бити вазда али десило се да их више нема…

Када пролазим улицама овог града не видим снагу у људима. Недостају нам људи које смо имали некада. Немамо упечатљиву трафику попут некадашње “ Емине “ или продавнице као што се звала “ Код Бебе на ћошку “. Фали нам један шустер који је седео  и чуко ђонове, па нам фали Гане у Дому културе да нас погледа оним строгим очима и опомене кад шушкамо у биоскопу. Фале нам људи који су испуњавали ведрином овај град. Некако их нисмо сачували нити наслеђивали. Просто смо откачили такве ликове па данас живимо безличним животом.

Празни су нам паркови, полигон није више центар аматерског спорта, сада смо постали професионалци у свему на уштрб радости, дружења и спортског надметања.

Зато хвала Филипу и Сени на овом филму, можда су успели да нас тргну из ове апатије. Можда ћемо накупити снаге за још неки сулуд подвиг. А ја вам препоручујем да одгледате филм…

https://www.youtube.com/watch?v=LjWGAUS88O0&feature=share

За Мислионик Иван Стефановић

Advertisements