Осврт на стварност…

Захладнело… Киша пада а зима стеже. Данима чују се моторке и циркулари… Димњаци обојили јесен… Лето као да није ни гостовало ове године а јесен да ли ће издржати пуно радно време још се не зна…

Чудна је ова година, некако мучна, напета и распета. Људи су као сенке, увукли се у неке макро светове где нема приступа општег добра. Ништа нисмо научили до сада. Прихватамо једне те исте  грешке и од њих правимо све веће и веће. А зима се завукла у џепове, новчанике па цвокоће криза сваки дан.

9

Треба преживети будуће дане…

Свели смо се на повремене сусрете у кафићима одвајајући једну црвену за то једно вече па нек иде живот. Доручак смо почели да прескачемо, ако се купује онда нека то буде 100 грама неке саламе јефтине са четврт хлеба и ако може јогурт онај најмањи. Гледам како радници у Елкоку свако јутро хитају у своје погоне. Некад колос од фирме коју је народ саградио својим рукама, данас је то приватна својина. Некад поносна радничка класа проводила је радне дане у тој фирми, данас је то униформисана група људи у масним комбинезонима и мантилима која ради што мора и што гута сва правила и хирове приватног сектора за мале паре…

Некад било свега данас и сећања постају нејасна од силне магле стварности. Нисам ни слутио да ћу икада видети у Косјерићу старије људе како траже храну по контејнерима. Био сам некако ужаснут и затечен. Виђао сам такве ствари по Београду али у мом малом месту некако ми је то све изгледало страшно…

Долазиле су многе власти и одлазиле. Нико није радио за будућност ове општине, само су гледали своје интерес и данас смо дошли у ситуацију ничега. На жалост уместо ови који данас седе у фотељама да покрену град јер имају и Извршну власт у Београду  они раде још горе од свих претходних власти. Све што су критиковали на изборима друге они то исто раде. И шта више човек да каже? Коме више да верује? Буквално сви су исти само једни су мање уништавали од ових данас. Сви гледају своја посла, држе се фотеља свесни да се мандат полако круни и да се никад више  неће вратити па су навалили да себи обезбеђују све…

Данас дошао човек да провери у фирми процену вредности наше имовине. Штиклира, слика а ја гледам и имам утисак као да је дошао на увиђај. Убиство пре убиства једне фирме. Тужна је чињеница да нешто што смо чували, борили се и сматрали да нам је потребно, данас гасо хир, правило ЕУ у коју још нисмо ни ушли. Већ нам одлучују све и кроје нам животе захваљујући нашој идиотској политици додворништва. Прво су нас убијали, санкционисали и довели до беде а сада нам кроје и правила како би ми пузећи добили чланство у њихове редове као последњи бедници. А премијер Србије ревносан према њиховим прохтевима потрчао брже – боље да све спроведе како би добио тапшање по рамену и сликао се усхићен по телевизијама.

Кренула хајка на приватни сектор. Инспекција реже, затвара и кажњава. Смањују се плате, пензије, динар слаб, куповна моћ мизерна и сви ћуте… Сви задовољни онако ритави, истрошених ципела, избледелих одела седе и чекају нешто… Да ли смо као народ дигли руке од свега и чекамо извршење смртне пресуде? Где нам се изгубио порив да живимо боље?

Косјерић је почео изборним пролећем у нади великих обећања да би завршио са суморним летом и депресивном јесени а зима ко зна каква ће да нам буде. Имам утисак да ћемо дрхтати али више од страха за своју будућност него од зиме…

Advertisements