Стабла без корена…

26 окт 2014 од Иван Стефановић

Деведесете… Клињари попут мене, Елвиса, Леке, Димчета, Душка, Софре, Маријана, Сихана, Мата и осталих, били смо у некој својој мисији живота. Спонтана дружења, здрав хумор заснован на Монти Пајтону, Мућкама, Ало ало, Радовану трећем, Алану Форду и бројним сатиричним серијама, књигама и стриповима. Моја сећања из тог времена када је око нас звецкало оружје, када су уместо бубњева свирки чули се топови и рафали аутоматског наоружања говоре искључиво о осмесима једне младости.

Једни другима смо били нека несебична подршка у свему. Заједно смо туговали на прекинутим љубавним везама и помагали да се неко смува са неком 🙂 Изгарали смо у свему. Нисмо били затуцани, нисмо били подложни трендовима, некако смо имали своја мишљења и ставове у многим животним правцима.

10636059_10203879729408441_1512456779570610765_n

Када смо Димче и ја почели да вежбамо свирање гитара, никада нисмо патили од доказивања. Свирали смо осећањима. Волели смо рок бендове али никада нисмо хтели да будемо Џим Морисон, Милан Младеновић и сл. Једноставно смо купили од свих неке звуке, правце и стварали израз који је излазио из нас током свирки. Нисмо упадали у бледе и бедне имитације које су данас у тренду да мораш бити рокер тако што ћеш да смоташ вутру и рокнеш се у главу па са тим болесним умом којег је опијат истумбао креираш врхунске песме. То је таква будалаштина да ја немам речи… Зашто данас старе легендарне песме и даље трају? Зато што су имале јасан став човека, зато што су те песме креирала осећања а та осећања стварана су здравим разумом а не триповањем.

Данашњи клинци окупе бенд и понашају се као неки маторци… Прескачу основне степенике успеха и стварања, зато  брзо остаре и постану неупотребљиве врсте рок музике…

Улични Анђели су имали главно погонско гориво звано “ СНОВИ “. Полетели су на крилима креативног размишљања кроз осећања. Тада ти очи говоре је песма која ће вечно живети јер је Гојза у младости исказао осећања љубавне патње кроз конкретне речи које јасно показују његова осећања. Зилџо је све то што је Гојза написао осетио и спровео кроз сјајну музику. Е то је био тај кретивни тим без изопачених умова које је неки опијат сјебо тотално…

1962722_10202049061042983_1411110662_n

Многи ће рећи немамо где да се изразимо, немамо услове и сл. Нисмо ни ми имали исто као и данас али смо некако били у свом макро свету друштва којем смо радили свирке. Касније су се десила снимања па су наше песме остале забележене и данас дању круже радио таласима и интернетом. Све се може достићи само је питање колико си спреман да то оствариш…

Данас је фора да се надуваш и после дејства фантазираш приче. Сви у неком трипу а заправо прихватају једну горку чињеницу да лажу сами себе.

Све је мање ангажованих песама, све је више небулозних изражавања кроз туробне и мрачне рифове. Не можеш мраком осветилити пут. Не можеш ватром гасити ватру. Логика је неумољива и нико не може променити основна правила живота ма колико се трудио.

Сувише мисли, сувише осећања дају тешке речи за причу ову, да ли је требало то никад нећу сазнати, свуше су слике бледе да бих то видео… Ја ћу се сећати да сам некад волео и све ћу лагати да сам то преболео… Ово су стихови које написах на мосту код хотела давне 1995.г.  Музика за ову песму је настала када смо Дикановић Горан ( ћуза ) и ја свирали код мене гитаре и када је спонтано кренула мелодија. Касније сам радио и радио на усаглашавању текста и музике да би Саша Јовановић урадио у свом студију аранжман за ову песму, после је све била историја…

Осећања се исказују само ако имаш чист разум без икаквих стимуланса. Бол не можеш описати уз морфијум, тугу не можеш исказати ако си прогутао таблете за живце, радост не можеш дочарати ако си се напио. Таква осећања једино чиста изaђу у песми ако их свесно осетиш и то је поента свега…

Чика Иван Стефановић 😉

Advertisements
😎
#airsoft #survival
октобар 2014.
П У С Ч П С Н
« сеп   нов »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: