Чешљање прошлости…

Јутрос сам угледао маглу, одавно ме јутри дочекује онако сива и непроходна…

Радно време од 07 часова. “  Ногу пред ногу тихо ја по магли ходам“  и певушем ове стихове од Парног Ваљка до душе по некој мојој верзији. Зима напољу негде око минус 2 степена по брату Целзијусу. Још увек идем на посао вољан и заљубљен у свој посао. Увек смишљам коју ћу прву песму да пустим у програму. Некад се то деси како водитељка нешто каже па мени сине идеја или стих, а некад ето понесем неки утисак док ходам до радија…

Кораци до посла се у поседње време некако успоравају, као да желим успорити време. Свестан да над главом стоји гашење Радио Косјерића којег смо донели давне 1993.г. Шта све нисмо поднели само да би он преживео разне друштвене прилике и неприлике. Сада је ушао у процес приватизације. Можда га купи неки млекар, пекар, апотекар али пре ће бити да ће идуће године негде пред лето заувек зашуштати добра стара фреквенција на 88,9 Мегахерца… Зато ми свако јутро бива сентиментално. Од куће па преко рампе, па преко моста ту лево па десно и доста… Стигнем, попалим светла а док се неонка још захуктава доле на столу играју диоде у ритму музике…

88

Срећан сам човек ма колико мало имао и у души хтео више. Одувек сам био заљубљен у звук. Још увек негујем и чувам као реликвију грамофон којег све чешће пуштам у погон и слушам преко мог хај фај система. Добри стари Техникс и Сони штекају скоро две деценије савршен звук. Све је мање таквих уређаја јер их мењају неке пластичне играчке које стану у џеп. Данас је време када наштанцујеш компресоване музике у формат мР3 и то само пичи док не досади. Немаш никакву информацију шта и како, ко и где, само име певача и песма… На плочи, имају слике, постери, информације ко је написао текст, музику, аранжмане и сл. Данас то никог више не занима. До душе данас хитови трају ко и тоалет папир, кад га протрљаш брзо оде низ канализацију…

1000 динара данас сам потрошио и не сећам се шта пазарих по продавницама, знам да је кеса била скоро до пола напуњена. Па се сетим да сам 1995.г  редовно путовао у Ваљево како бих куповао компакт дискове рок музике. Скупљао сам своју фонотеку, данас имам импресивну колекцију музике. Па се насмејем у себи и помислим: “ Данас када би решио да одем до Ваљева морао би добро да размислим, 1000 динара је ништа. Мораш карту за воз да купиш који ионако иде килаво, мораш нешто јести и купити неку музику… Али где то сад има? “… Наравно одмах сам одустао од тог луксузног путовања на један дан…

Нисам се задовољио добре музике. Волим да прошпартам интернетом трагајући за квалитетом. Понешто скинем са неких форума али ако је лош звук одма то бришем. Нећу да имам нешто лошег и плитког звука. Немам ја ове набуџене аудио играчке које више мрљају звук него што могу да чујем ауторов труд продукције. Мој Сони такве шиштавце просто не подноси и неће да ме лаже буџећи тон… Ето, храбри је мој Сони од људи, они данас непрестано буџе своја осећања… Прикривају шумове, лошу продукцију и праве се као да имају идеалан звук…

Кад поћем од аутобуске па преко моста лево поздрављам некадашњи дрвени мостић са којег сам волео да фотографишем реку. Однела га је прва ревлуција мајке природе. Пркосно је стајао и одолевао времену, али однесе га вода толико лако да није успео мученик ни да нам махне…

Вредности остају у сећању. Лоши певачи остају лоши певачи без обзира колико чврсто држали микрофон. Не вреди, џаба пркосити кад све што се противи и пркоси природи нестане брзо поплавом уједињених капи које су кренуле спонтано стварајући реке…

Зато квалитет је сједињен са природом па је не изазива, а све што штрчи може да штрчи све док…

Гледао сам синоћ филм о Хитлеру… Поучан филм, препун је језе и обожавања тог човека. Појави се у немачком парламенту а сви му устају и апалудирају верујуи да ће Немачка постати владар света. Кренули су да остварују свој наум док тлачени и прогоњени нису устали и поломили му снове све са онима који му аплаудираше… Много поучан филм, треба да гледате… Историја нас може много научити…

До читања…

Advertisements