Сит гладан, сит глуп…

Хтео бих ја да останем овде али ме терају све време. Све што бих почео да градим они су ми брзо рушили. Стварају од ове вароши пустињу где нећеш моћи ништа да урадиш. Секу сво дрвеће живота, скрећу корита река, загађују ти ваздух… Како ћеш да ствараш живот у пустињи? Одузимају ти из дана у дан све потребне услове. Себи су створили мале оазе а из њих нам заповедају док нама ветар сипа песак у очи. Сваким даном нам поручују да се стрпимо, да ће бит боље а сваким даном све нестаје. Од плодне земље ствара се јаловина на којој ништа више неће нићи…

Модни детаљ наше будућности...
Модни детаљ наше будућности…

Из дана у дан све је већи притисак над главом у глави и око ње. Ројеви питања облећу ум. Немоћ се осећа на сваком кораку. Последњи промили надања бледе. Сваким даном чујеш неко умро, неко остао без посла, неко се разболео. Нигде лепих вести. А ми и даље ћутимо, чекамо нешто што доћи неће… Ништа неће доћи само ако ми не покренемо.

Склањамо се једни од других. Нетрпељивост је велика, нерви напети ко струне. Једноставно све је мање издувних вентила. А издувни вентил је друштвени живот којег више нема.

Маса људи је пронашла олакшање у злоби, сујети и све више себе закопава. Не можеш чистити воду за пиће тако што то покушаваш отровом.

Имам неки осећај да се ближи велики прасак. Као да ће доћи до пуцања балона незадовољства. Једноставно то се мора догодити јер из дана у дан све се више надувава гнев, очај, незадовољство, чемер… Нико више није имун. Не може шака људи да има све а сви остали да живе бедно. Круг се полако затвара и то само слепци још не виде…

Док се Александар Вучић сам себи диви и кори нас што се и ми њему не дивимо, живот пролази. Док он има свог стилисту за одевање којег плаћа ми крпимо гаће, чарапе и чувамо јакне ко очи у глави. Ма више ме није ни брига шта ће Вучић да нам прича кад ионако те приче су празне… Од празног тањира стомак сит неће бити…

Advertisements