Стој Џони, стој…

Стој Џони, стој! Јурио сам за Л.А женом Џима Морисона… Док лутам заборављеним градом прати ме риф Џон Лорда Child In Time… Вриштао бих као у песми. Тражим данима изгубљени звук са којим сам имао смисао летења. Ко је угасио Маршала? Зашто каблови нису на старом лампашу? Свирка је отказана пре две деценије само ми то нисмо знали док смо путовали, нико нам није јавио…

10414470_10204695202834767_3723384548242990737_n

Одрастао сам уз звуке Дорса, Парпла, Флојда, Атомаца, Смака, Чорбе, ЕКВ-а, Стонса и читаве лепезе златног времена рок музике… Имали смо прегршт покрета, идеја и порука. Данас смо сведени на затуцавање вијуга уз дебилизацију штурих текстова. Рокерице су почели да носе народњаци, поцепане фармерице продају се и по вашарима док смо их ми цепали и правили неки свој фазон. Хтели смо ново да изгледа бледо а сада то просто можеш да купиш… Док смо својим рукама бледели фармерке животи су нам били живих боја, оног дана када су нам продавали бледо такви су нам постали и животи…

У мрак смо одведени, у мрак смо стигли преплашени. Месец је подивљао над нама, звезде су се сакриле од нас, кости нам је раставила зима, ветар је завијао на глас… ( Милан Младеновић)

Био је пророк данашњег времена. Све време нас је кроз песме упозоравао на дане који су пред нама… Сви смо га слушали али ретко ко је чуо…

Комплексаши, титулаши шта сањате, ста вас плаши у сред своје мрачне моћи ви живите у самоћи…  Док јурите за ловом чедна градска лица, покрај вас ће умрети и последња јата птица… ( Бошко Обрадовић )

Позната стара песма Атомског Склоништа која нам је такође поручила какви нас ликови чекају у новијем добу. Певало се о томе на сав глас, сви су певали али нико чуо није…

У то време неко је знао да виче у пустињи, данас овакве речи су смарање. Дај нешто “ наше “: “ Пијем пиву, ракију и шљиву, Гаро, Гаро сломићу те живу“… То су данашње срицаљке и наша стварност образовања, укуса и свести…

Све је мање ангажованих песама, али још мање оних који би то слушали. Некада је рок сцена описивала живот кроз интелигентне склопове речи. Сви ти стилови имали су своје публике…

Погледај дом свој, анђеле и скини паучину с’ очију, видећеш призоре потресне
видећеш несрећне и болесне, видећеш чемер, смрт и јад…  Погледај стадо, анђеле, све само богаљи и просјаци. Слепи тумарају у гомили свима су кичму поломили… Од тебе очекују спас! Погледај багру, анђеле њихова душа је проклета, свима су ставили амове себи саградили храмове, руке им огрезле у крв… ( Бора Ђорђевић)

Песма која нас прати неколико деценија. Узалудно дозивање анђела. Мало уста која га дозивају па се не чује вапај. Превише је буке  да би нас небо чуло…

Можда сам заувек изгубљен у времену. Као да сам једном ногом закорачио у данашњицу али сам се уплашио свега и хтео назад па су ме врата времена прикљештила, сад сам ни тамо ни овамо…

Док сам шетао кејом Скрапежа таласи су избацивали на обалу стихове:

“  Ту је био град сад је пустиња, ту су живели људи безброј судбина “…  Као да ме у корак прати риф Антуна из Брејкерса док Цане негде на врху Грбић главице шапуће ове стихове само за моје уши.

На крају ове приче пустићу рефрен који ће све рећи:

“ Боже, опрости нам, пружи руку и помилуј нас, ово је моја молитва, не заборави нас “ ( Партибрејкерси )

Иван Стефановић

Advertisements