Драге, лепе даме…

Не знам како започети причу о вама али сам почео сигурицом са не знам… Несигурним речима као дете првим корацима ја почињем дивљење о вама…

Свака од вас је као први корак детета, недостижна освајања високе планине једног телевизора, једног астала где треба рукицом смаћи столњак и све обалити на под. Да ви сте та непознаница у очима малог детета. Знате ви то какав је осећај малог детета са првим корацима. Оно све што здомча обали… Е сад, када ми порастемо обично само поломимо а не обалимо 😉

Данас је дан када сви мушкарци изигравају добрице. Носе вам убијене каранфиле или саксије цвећа које ћете ви морати да заливате и мењате земљу. Да не причам о прашини… Ех лепе даме моје како је тешко бити мушкарац. Васпитани смо да будемо неко а ви нешто. Ми неко без вас нешто смо заправо нико и ништа. Освајамо вас до матичара и вашег да као прави романтици, после тога сте нам ту негде при руци. Заправо се то код нас подразумева да добро кувате, да чувате децу, ако можете и зарадите и уз сву нашу непажњу према вама будете нам одане. И морате лепе даме моје да трпите нашу незаинтересованост према вама јер то се некако подразумева да је завет верности само вама упућен!

Ми заборавимо како сте биле и остале лепе. Упадне нам свака друга за око ко трун. Ваљда нам је то дало право васпитања да су све остале доступне  осим вас које сте наше. Али осмог марта ми вам донесемо цвеће. Не зато што нам је дошло из срца већ што је то неки тренд. Ја мислим да је поштеније да вам купимо оно што ће нама требати сутрадан. Рецимо нова метла, црево за усисивач, кило кафе да нам кувате са осмехом на лицу.

Ми смо вам лепе моје стално уморни! Не знате ви како је нама да седимо цео дан за телевизором и нервирамо се како је све пропало. Шта ви знате лепе моје кад по цео дан чистите кућу, перете наше пожутеле гаће и трчите за децом? Нисте информисане шта се дешава у Србији и свету. Не схватате да је нама све јасно. Само нам није јасно како живите са нама? У ствари ми се никад и не питамо како је вама јер се подразумева да нам угађате, дреждите, умиљавате и трпите наше хирове. Ви лепе даме моје сте пристале са гласним ДА код матичара. Надале сте се да смо ми ти прави , а увек на крају испадне оно ДА као признање за кривицу и несметану робију без могућности помиловања…

Ми мушкарци смо некако дивни људи… Ви сте стално незадовољне. Не схватам зашто? Па уморни смо и немамо кад да вам упутимо свакодневне лепе комплименте, неке ситице које живот значе. Па то се бре подразумева нашом појавом у кући. Када кажемо онако сморени: “ Жено! Шта има да се једе“ ? Ми мислимо волим те драга моја, како си, треба ли ти шта, хоћеш ли да ти измасирам уморне ногице лепе, хоћеш да ја одем и спремим ручак? То је драге моје тако… То што ви не примећујете немушти говор наше љубави и што вам никада не измасирамо лепе ногице, не скувамо ручак и све остало то не значи да нећемо него не треба јер то је компликовано…

Стварно сте неразумне према нама…

А то што сте енигма, врх планине који се осваја до краја живота је занемарљиво. То што са вама не разговарамо као у време забављања не даје вам за право да се сада љутите. Па све смо вам тада рекли какви смо и доста је било! То што ћемо љубавници рећи са лакоћом шта волимо у сексу а са вама отаљати ту исту ствар не даје вам за право да нас кудите!  Ми вас ценимо па из поштовања не мењамо мисионарски положај а са љубавницама смо безобразни, претурамо их ко намештај 😉

Из неког разлога ми се вас стидимо. Као да вас посестримо након женидбе. И ју! Куку наопако да вас волимо ко неку другу. Па на шта би то личило? На инцест!!! Зато, сестрице наше, радите, чистите и надајте се нама са стране, ми само кад нешто није по правилу будемо сјајни 😉

Шалу на страну…

Драге лепе даме… Девојке, маме и баке, стрине, тетке, таште… Хвала вам што нас чините оваквим какви јесмо. Без вас би били као уцвељено дете коме све фали. Са вама смо куражни ма колико то не признавали.

И за крај поклањам вам Кемину песму о вама, човека који се није стидео да вас воли.

Advertisements