Обећао нам је босански лонац а скувао нам клин чорбу…

Време пролази брзо, ни сам више не знам где сам и који је то часовник баш мени намењен и колико је навијен да куца. У сваком случају сви смо ми добили по један часовник и свакоме је различито навијен. А време као да неко краде. Немаш чега да се сетиш задњих година. Стичеш утисак да си спавао један период или да сањаш кратке резове живота.

Сваким даном наилазиш на бесмисао. Видиш продавнице пуне рафова који се све слабије празне. Деца иду у школу, враћају се из ње без икаквих догодовштина вредних за успомене. Живот ти се своди да отаљаш дан. Ко има посао ради га механички. Ритуал репризе. Устанеш, одеш да радиш, одрадиш, дођеш кући и схватиш да те све и сутра исто чека. На лицима пролазника видиш како фали осмех, срећа. Општа немаштина позатварала нам је дружења, проводе и онај сасвим нормални живот испуњен врцавим несавршеностима. Сада ако се састанемо причамо о данима који су деценију иза нас. Чувамо те успомене на друштвени живот којег смо имали у изобиљу и поред свих лоших околности. Имали смо санкције, девалвацију динара, мобилизације, бомбардовања. Тукло нас је све и свашта али нам није убијало дух живљења…

А шта сада имамо?

Сваки дан нас затиче све лошије стање. Породице пуцају због немаштине. Рачуни све већи и дуговања. Немаш више где, немаш алтернативну солуцију, план Б не постоји. Једноставно немаш са чим више да водиш нормалан живот. А онда на телевизији видиш политичаре како разјапљених уста говоре о срећном животу.

Косјерић живи на неком вештачком апарату, само је питање дана када ће неко ишчупати кабал из утичнице…  Гледаш како народ после земљотреса пријављује штету и схватиш да из очаја пријављују пукотине које немају никакве везе са земљотресом. Покушавају на муфте да уберу који динар. Да се има пара нико то не би подносио.  Овако, схватиш да се очајни хватају за сламку. Ајде што се народ мучени служи триковима, али власт је непоравдано склона истим штосовима, али њима и приличи да муљају…

У школу уводе рад у две смене. Кажу да су просветари у нашој вароши невиђено разједињени. А деца морају да се цимају због њихових неслога. Опет, када видиш на шта је сведен просветни радник и не треба им се чудити. Они су на маргини поштвања. Обезглављени од државе и накарадних закона постали су фигуре учионица… Али, опет нису ми јасни такви људи који би требало да буду крем интелектуалаца да се понашају несложно и раслабљено. Ако нам је таква памет онда немамо чему бољем да се надамо.

Трагично је да човек на дан општине добија награду за најбољи и успешнији спортски клуб у Косјерићу. Ради се о кошаркашком клубу који је угашен. И ладно човек диже украсну лимарију повикујући: “ ЗА КОСЈЕРИЋ “… Да се човек прекрсти левом и десном руком… То само код нас може да се дешава и да се награђује успешан рад нечег што је уништено накарадном политиком…

Директори Јавних предузећа завукли се у мишије рупе. Поједине посматрам и не могу да верујем колико су се преплашили власти али воле да буду на функцији. Воле да се питају а да ништа не одговарају. Тешко ће бити овој гарнитури власти и око власти када оду са сцене. Прво одлазе председници, заменици и помоћници, а онда иду смене директора. Они се надају нечем, па очекујем разне госпође и господу директоре како ће наједном после избора да пљују ових којих се држе ко пијан плота. Чудесне су интриге и интереси…

Знате како бих ја описао Косјерић у данашње време? Па прича је проста, не планира се живот на гробљу, а ова варош је место за умирање. Ко год жели да живи нека бежи одавде колико га ноге носе. Ова варош је осуђена на пропаст. Никоме више није стало да га оживи, просто смо дигли руке од свега. Собзиром ко чини власт не треба ни да се чудимо. Гробари су нам засели и само копају рупу из које ће тешко ко моћи да изађе… Бирали сте Вучића а добили сте кувара и његову свиту. Сада уживајте у погледу на Вучколики избор не размишљајући ко је тим за Косјерић који ћете гласати.

Обећао нам је босански лонац а скувао нам клин чорбу…

Advertisements