Ђачко доба плаве боје…

Ђачко доба из мог времена било је плаве боје. Носили смо сви плаве мантиле. Била је то мала дечја касарна а комаданти су биле учитељице. Још се сећам кад наша учитељица Јулка Пашић дрекне на нас а ми онако немирни се покочимо од страха. Још се сећам њене команде: “ Руке иза леђа “! И тако 45 минута, значи цео час! Могао си да будеш немиран али кад пређеш границу добијеш мало чупање зулуфа или ушију. Још већи би био блам да ти позове родитеље. Били су то наивни дечји немирлуци. Али граница је постојала и свако ко је пређе сносио би санкције…

Била су то нека друга времена где су људи више поштовали унутрашње и међусобне вредности. Живели смо у братству и јединству и сви умрли у једном даху па сада бауљамо кроз живот као последњи слепци…

pioniri

Били смо Титови пионири, носали оне кретенске плаве капе на главама и црвене мараме. Пропаганда нас је учила да је то што би клинци рекли данас : “ кууул или ИН “… Сунчан дан, врело сунце ми стојимо мирно и падамо у несвест. Јадни мој школски Милко, паде ко свећа од сунчанице, сутрадан дошао у школу са ушивеном брадом. Да дошао сутрадан у школу а не ко данас нема те 5 дана 😉 Али све је то било посвећено нашем другу Титу.

Школа се организује суботом и сви ђаци са учитељима и наставницима чисте Косјерић. Носао сам мотку са ексером и набадао до миле воље ђубре. Имали смо сокић на сламчицу и ваљда неки колачић, не сећам се више…

Одрастали смо под неким системом који је од нас стварао моралне људе али са друге стране и генерације несретника који су затуцани веровали у братство и јединство све док се није заратило. А онда све је избило на површину, сва она дисциплина заправо је потискивала наше прошлости. Деведесетих смо се поклали као највећи идиоти. Ваљда нам се смучило то братство и јединство уз будно око Удбе 😉

Но, у сваком случају школски систем је био далеко бољи од данашњег. Када би данашње клинце сместили у времеполов и послали их у осамдесете то би био хаос. Прво што би добили батина у школи јер су размажени и неотесани, друго што не би имали сигнала за мобилни и не би имали коме да шаљу фотке из руке. Да би то урадили у то време морали би да плате развијање филма и да им чика Садо уради фотку. Јадни они, морали би да носају фотоалбуме по школи и да чују од другара дал’им се свиђа фотка. Трећа ствар, родитељи би црвенели од срамоте зато што им дете прави проблеме у школи. А не ко сад, родитељ брани своје дете и ако је оно безобразно и неотесано. Био би то хаос када би некако успели данашње генерација да преселимо у то време. Морали би да се играју на улици јер компјутера није било. Правили би кућице на дрвету, играли се на песку, јурили. А не ко клинци из мог краја две године праве неку кућицу у ливади која више личи на депонију. Везе немају како се то ради… Већином филозофирају и паметују. А ми смо то правили у њиховим годинама ко један. Кликери су нам радили на практичним вештинама. Јој шта бих дао да видим један данашњи разред клинаца да им дрекне моја учитељица Јулка, ма живео бих за тај тренутак. Ја мислим да би они одмах ишли код психолога, па и у Врњачку бању да се лече од трауме што им је учитељица мало повукла уши.

kakve-su-ovo-ocene

Слушам како сви нешто кукају, деца им пешаче по мраку, те ово, те оно. А шта сте ви радили осамдесетих, седамдесетих? У то време имало је и курјака а сада нема ничега. Пешачила су деца и по 15 км до школе по свим временским условима. Таква деца постала су људине. А сада је страшно и 100 метара по мраку.

Када ми дођу клинци на тренинге, ја просто останем без текста. То су све сами филозофи, закерала и гунђала. Моторичке способности су им све слабије. Способност да се снађу никаква, воља им је као зрно прашине. Нису они криви већ родитељи који им из неког разлога пезе и од њих праве будуће пекмезе. Ја и даље не разумем шта се десило са свим тим јунацима осамдесетих и деведесетих који су постали родитељи и почели су од своје деце да праве све оно што они нису волели.

И на крају да вам искрено кажем сви смо криви. Ево задњег случаја поводом ових смена у основној школи у нашој вароши. Сви су невини и сви су криви. Политика је уплела прсте у целу причу. Направила се ларма око нечег што нас некад нико није ни питао. Чињеница је да нико не схвата поенту свега. Живимо мизерним животима. Нервоза је све већа. Ми ћемо сада сав бес да истресемо на неким небитним људима, а ови из власти ће да мирно посматрају како се ви ложите на потурене приче и интриге. Нема протеста у школи, склоните се од деце, нека час траје а ви матори сви пред општину. Ту се мењају ствари. Али не! Таман посла да вас неко види како дижете глас против власти. Можда куку наопако изгубите посао. Најбоље би било да се сви скупите и једни друге погледате у очи. Довољно је да признате каквим животима живите и колика су ваша права. Када би признали једни другима шта вас заиста мучи верујем да би сви били другачији и толерантнији и да би сав бес усмерили код највећих криваца који су на власти…

Advertisements