Све ће то о мила моја прекрити снегови, рузмарин и шаш…

1 апр 2015 од Иван Стефановић

Далеке и неке године можда сам био последњи путник једног времена. Стајао сам тог дана на перону, последњи воз је стајао а корак никако да крене. Тај метар изгледао је као километар. Једноставно сам му из неког разлога који ни мени није познат окренуо леђа. Отишли смо свак на своју страну. Последња шанса тамо негде у шинском правцу а ја пречицом кроз блато и шаш.

Остајте овде као да ми неко поспрдно шапну на уво, можда је то мој имагинарни и саркастични ја. Упорно се спрдао самном до куће. Можда је то био страх од непознатог или љубав према месту у ком живиш, заиста више и не знам…

8

Тињала је некаква нада у боље сутра. Мало место кроз које протиче река Скрапеж уливала је некакав мир, идилу упечатљивим колоритним призором. То је мој град, у њему сам прве кораке направио. У њему сам маштао и сањао како ћу живети срећно окружен насмејаним лицима. Тог дана када сам пропустио шансу да одем знао сам где се враћам. Гледајући у тај воз који ме је могао одвести у боље сутра и леђима окренут ка вароши која је јела саму себе одлучио сам да не одем! Да ли се кајем? Кајем се са једне стране а са друге сам некако равнодушан. Враћајући се пречицом кроз блато и шаш видео сам неким унутрашњим очима да нам тек предстоји агонија и пропадање. Како је воз отишао све ми је после било јасније…

Кренеш улицама града нико насмејан. Зјапе празни локали. Усамљене клупе по парку препуне влаге и кучићи који склупчани спавају. Кренеш даље и сетиш се некадашње вароши. Млечни ресторан заузели су кинези а својим смрдљивим и јефтиним производима. Чак и они имају све мање посла. Бутици пуни робе а продавачице се редовно досађују. Поштар више не доноси лепе вести од пријатеља из далека. Сада ти изруче рачуне и рекламе у сандуче и то је то. Ех срећних времена уз Рајка поштара и Саме. Нова година а они донесу по 20 новогодишњих честитки. Чувам их јер су споменик једне пажње и труда. Нема више урбаних људи који су били специфични за ову варош. Још се сећам мириса из шустерове радње, тетка Емине трафике, Гана Костића како стоји испред Дома културе. А горе на скверу Бебина продавница сакривена иза великог дрвета, ту смо се обично крили од сунца пијући онај жути сок звани Јупи.

Спортски полигон празан. ( Фото Иван Стефановић)

Спортски полигон празан. ( Фото Иван Стефановић)

Кроз град сада пролазе изгубљене личности. Специфичних људи више нема. Појело их време. Клинци шетају а очи им приковане на мобилним телефонима. Они који седе у кафићима причају али се не гледају у очи. Све време типкају поруке на друштвеним мрежама. Не чујем више смех и грају младих који су се некада окупљали уз гитару. На полигону све мање лопти, све је мање игре и све је мање шетње. Јутри када пођем на посао сретнем неколико људи док сам пре десет година вишао колоне радног и запосленог народа.

3190_Old-pocket-clock-HD-wallpaper-620x330

Сви смо нервозни, кратак фитиљ нас је разродио, једва се гледамо и подносимо. Пођем од себе колико сам се отуђио јер више немам живаца да слушам муке а њих на претек са ким год да станеш. Видна разочарења у љидима. Носе их са муком. Преварени, подцењени и сведени на преживљавање људи седе у кућама. На све стране интриге и подметачине. Општи грабеж и себичлук. Чини ми се да овоме нема лека. Ма постајем убеђен у то. Дај, дај, дај и само дај. Нигде дељења, растерећења, само дај а не узимај.

Жал за прошлим временом је све интезивнији. Тако је то када живот постаје све лошији. Живимо лажним животима. Прихватили смо игру и улогу губитинка. Сада живимо од мрвица. Хљеба господару! Али нигде хлеба осим харача. Ћутимо…

Равнодушно гледамо како људи копне и пропадају. Као да си на стрељању. Нигде не можеш да побегнеш па једноставно чекаш свој ред. А сваки дан сиромаштво и болести извршавају над нама егзекуције. Ћутимо…

Политичари заузели власт. Људи без икаквог морала и савести. Узимају нам испред носа све оно што поштено зарадимо. Намећу нам накарадне законе и правила од којих губимо свако достојанство. Ћутимо…

Ћутимо…

Мук и тишина…

Горчина стеже у грудима. Ћутимо…

Ходамо улицама као темпиране бомбе… Ћутимо…

Ћутимо…

Само да рата не буде, лудило међу људима…

Ћутимо…

Тешко време за маторе пријатељу мој… На зидовима наши трагови,ми кружимо као пси… ( Џ. Штулић)

Ћутимо…

Тешко време за маторе пријатељу мој.

Људи постају налик на кокоши, слабо виде, рано лежу, а јутром журе на копање збијени у гомиле дувана. Џепова усуканих од зноја дланова, залазе свуда и у све гурају нос… ( Џ.Штулић)

Пролазе бродови, трубе у част звоне на узбуну. Деца уче да плачу, деца уче да познају свој глас. У топлим јаслама, у хладу бора под зидом чемпреса ми мењамо нашу ноћ за неки туђи дан, за неки туђи дан… ( М.Младеновић)

Погледај багру, анђеле, њихова душа је проклета! Свима су ставили амове, себи саградили храмове, руке им огрезле у крв… ( Б.Ђорђевић)

Ћутимо…

Advertisements
Skrapez
#skrapez #serbia #fujifilm #river
април 2015.
П У С Ч П С Н
« мар   мај »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: