Моје су небо везали жицом…

7 маја 2015 од Иван Стефановић

Био сам на свирци у кафићу Боинг и слушао Но Етно бенд. Била је то свирка препуна енергије. Момци су одрасли и успоставили склад са музиком и сада звуче рокерскији као неки маторци на које смо се некад ложили 🙂 Но, и поред енергије и квалитета свирке публике је било јако мало. Да су свирали “ Оп мала босонога како живиш без онога “ верујем да би било крцато…

Long-Live-Rock-n-Roll-music-32437447-500-333

Култура ове вароши живи на маргинама а како је кренуло дешаваће се у илегали по тајним подрумима. Каква је слика данашње вароши? Кафићи живну суботом вече а то све може да се назове “ имитација урбаног живота “. Клинци изађу истресу горчину до краја и мамурни буде се недељом у подне. А онда у понедељак чека их увек иста слика. Пар ликова седи испред кафића, причају приче, глуме лагодан живот јер стваран више овде не може да се оствари…

Фолирамо се сваки дан. Ваљда нам је тако лакше јер када би прихватили стварност у Косјерићу не знам колико би нам нерви издржали трагичност. Косјерић више нема ни честит рок кафић, све је то нека фенсерица – кичерица у већини случајева трилеризација вокала одврнутих до даске… Мислио сам да ће кафић Бреза бити уточиште рок музике, блуза и урбаног живота где ће се окупљати креативци, упечатљиви људи различитих интересовања али све је то некако упало у колотечину која је заправо убила и легендарни Евергрин.

Не знам зашто се људи плаше да стварају једно креативно место које би окупљало људе сличних интересовања. Просто је немогуће да у Косјерићу нема оних који би да слушају рок музику. Зашто да у једном кафићу не свирају клинци, маторци акустаре и да се ствара опуштајућа зезанција. Верујем када би се прочуло да негде има такво место, да би било увек људи и здравих прича. Овако, препуштени смо туц-туц музици и трилеризацији одврнутих волумена…

Превише уступамо право онима који немају права да нам намећу оно што ми не волимо. Ако желимо парче свог неба онда се морамо изборити за њега. Неће нам нико поклонити ништа. Комерцијала гази преко живих људи. Ако не будемо створили своје уточиште и одушак онда смо себи обезбедили колотечину рупчаге која ће од нас створити закржљалу свест. И за крај осврта ево и песме Електричног Оргазма:

Моје су небо везали жицом

по моме мозгу цртају шеме,

желе још једну копију своју

да њоме врате нестало време…

Ал’не дам своје идеале

и јешћу снове уместо леба

ја своју срећу носим са собом

она је парче слободног неба!

22

Advertisements
Skrapez
#fujifilm
мај 2015.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: