Приче из воде… ( 1 део )

6 авг 2015 од Иван Стефановић

Велика светла су давно погашена и кроз паучину времена назирем хиљаде руку у ваздуху. Био је то риф тренутка једног косијанера на пролазу у свет Милана Младеновића. Тада смо се ошишали и јуришали негде тамо у неком правцу где смо мислили да нас чека слобода… И ми смо запишавали круг који смо смислили уз задах јефтиног пива од ког те сутрадан боле ноге. Ако сам негде стигао било је изнутра. Држали смо се Миланове строфе као пјани плота. Хладно сечиво пролазило је образима, било је то прво бријање. Постајали смо старији клинци из краја. Грамофонске плоче биле су још увек актуелне док неки рођак из Немачке није донео компакт дискове. Тексас јакне што блеђе уз јефтине парфеме свирали смо чисто али нас је прегазило време…

Фото: Иван Стефановић

Фото: Иван Стефановић

Онда је једног дана заурлала сирена… Била је то узбуна, неки су се клели да је почео рат, а ми смо се смејали лупетању уплашеног чиче. Било нам је смешно све док нисмо сви од реда добили позиве за војску. Таман смо почели да одрастамо, таман нам је кренуло код девојчица и имали смо скоро песама за један албум. Све је то једног дана нестало у маслинасто зеленим униформама. Било је то време страха, горчине и беса. Шетњу смо заменили корачницама, а уместо њене руке меке утрпали су нам гвожђе које бљује ватру. Из дана у дан су нам убијали погледе. Све смо мање видели онај свет музике. Уместо шест жица на гитари имали смо бодљикаву жицу касарни. Временом су нас требили. Од брзих прстију на гитарском врату није остало ништа. Полако смо почели да се претварамо у машине које звецкају пушкама. Ми нисмо тражили тај пут, ми мењамо ноћ за дан. Слике које ће остати вечно у нама као прогонитељи мрачних сцена посећиваће нас кад трепнемо и у оном малом ситном времену мрака стајаће аватиње прошлости. Ни сам не знам када је то било а било је. Будим се са редовном нервозом и напетошћу. Отварам очи а на плафону сијалица из моје куће. Мислио сам да сањам. Опет та чежња за родним градом, огњиштем. Не могу вам описати моју радост када сам схватио да је то заиста моја сијалица и да сам коначно на слободи. Поново сам постао цивил…

Мислио сам да ћу за неколико минута постати онај дечак из воде којег су однели војници. Преварио сам се… Гитара је била у мом наручију али прсти нису хтели да се покрену. Изгубио сам ватру, угасио сам искру. То нисам више био ја…

Дуго времена сам трагао за изгубљеним дечацима. Тражио сам их поред кеја реке Скрапеж, тражио сам их поред Хана, ишао сам и до железничке станице лутајући пругом као парна локомотива. Био сам бесциљан и угашених очију. Знате ли како изгледају угашене очи? Оне су сасвим нормалне али се у њима не види онај сјај, она искра која покреће човека да машта, да воли, да ствара. Ако видите такве очи знајте да улицом хода човек који је некад имао искру…

Фото: Иван Стефановић

Фото: Иван Стефановић

Време је најбољи лекар. Временом утихне бол, туга, срећа и радост. Време је тихи брисач, опијат. Ма колико неке ствари желео да задржиш оне просто морају да нестану. Некад се време потруди да заборавиш тренутке за које си живео. То је просто тако… Ако ме питате куда сам кренуо не могу вам дати одговор. Планета земља је округла, где год да кренеш правиш круг. Можда је Миланов круг бесконачан. Можда је круг симбол живота. А ми као клинци смо га запишавали онако пијани од Јагодинског пива. Кренуо сам давно на пут. Видео сам призоре од којих застаје дах али и оне од којих ти се плаче. На том путовању многе лепе ноге су ми се ушетале, ходале уз мене. Биле су то моје љубавне везе. Пољупци на месечини, на киши, на снегу. Било је тих тренутака када си мислио да сањаш па од страха ниси смео да отвориш очи. Шта ако док је љубим подигнем капке а ње нема? Наивне љубави, сазревање, успони и падови. Свака је ходила самном док је могла. Просто им није било суђено да иду на тако далек пут који ми је предодређен. Тако и настају раскиди . Једноставно мораш ићи даље па ако ти је суђено срешћеш неку која ће имати крајњи циљ, у ствари тебе…

Упознао сам разне светове. Крао сам кроз објектив фотоапарата тренутке у времену. Бог ми је дао око које види из неког угла које смртници никада не могу уловити. Иза мене су километри и километри. Немам у себи сат за километражу али седе длаке на глави прецизно говоре колики је пут иза мене. Некад станем пред огледало и посматрам тог типа који не верује очима. Али ја се не осећам као што изгледа овај неки тамо у огледалу. Шта те боре траже на мом челу? Ко је њих звао? И где је она коса на глави, кога је она питала да одшета? Стварно сам био љут на те појаве. Што би Бора Ђорђевић рекао у песми: “ Није фер да будем сед, ја сам рад да будем млад “.

Када се приближавао нови миленијум ја сам био тужан. Недостаје ми тај двадесети век. Некако смо били нормалнији у њему. У овом двадесет и првом осећам се као у тесном оделу. Све је нешто на пипање, трљање. Превише сјаја, превише пипкастих играчки. Клинке се самозадовољавају тако што саме себе сликају и трпају те фотке по интернету, деле један другој комплименте.  А ни дечаци нису ништа бољи. Пумпају мишиће у теретанама и сатима загледају своје гузове. У овом двадесет и првом веку лако можеш да се зајебеш. Мушкарци све више личе на неке добре рибе. Проблем наступа у пипању. Уместо да убациш оно се заправо избаци… Мрзим двадесет и први век. Знам ја и да се тртим и пркосим. Еј, ја сам из двадесетог века. Рођен сам у прошлом веку. Како то звучи надреално…

Имам свако јутро ритуал. Излазим напоље, носим шољу кафе, запалим цигарету и слушам птице. Нема везе које су временске прилике. Кафа се пије напољу дал’ била киша, снег, цича зима, ветар. То је мој ритуал којег из неког разлога волим. Тада се консолидујем. Искључим се некад тако па заборавим на време. Имам утисак да сам сатима лутао негде а кад се тргнем оно прошло само пет минута. Еј, 300 јебених секунди да ти се учини као да су прошли сати. Нисам вам рекао да сам поново упалио искру у очима. Десило се то једног дана. Било је то сунчано време, птице су певале, пчеле зујале и наједном… Ма зезам вас, немам појма шта ми се деслио али сам вратио искру. Поново сам почео да пишем, свирам и осећам ватру живота. Десило се то давно и још увек траје. Мада многи се труде та ме угасе али ова ватра је још увек непоколебљива…

Има једно четири године како гајим кактус. Убо ме је једно триста пута, до душе није он већ сам се ја набо. Немам појма што желим да га пипнем кад он очито то не жели јер да жели не би имао бодље. Он стоји у саксији поред грамофона. Почео је нешто да ми клоњава. Изгледа да сам му досадио. Почео сам да га изводим напоље, изгеда да му то прија. А што сам поменуо мој кактус верујте ми да немам појма…

Наставиће се…

Advertisements
Posle kise
#flowers #rain #fujifilm
август 2015.
П У С Ч П С Н
« јул   сеп »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: