Збогом политико…

10 авг 2015 од Иван Стефановић

Неколико пута сам хтео да прекинем са писањем о политичким збивањима како у општини Косјерић тако и у Србији. Онда ми је стизало на десетине порука да наставим. Два пута сам одустао од одустајања али ово је трећи пут и он је дефинитиван. Од ове објаве престајем писање о политици. Ако се питате зашто? Ево и мог одговора…

Почео сам да пишем јер нисам имао где да искажем своје незадовољство због бројних неправди које су се дешавале, које се дешавају и које ће се тек дешавати. Признајем, уопште у почетку нисам ни сањао да ће Мислионик придобити толико читалаца. У почетку сам био пресрећан што сам имао дневно 50 људи у просеку. Након шест месеци Мислионик је доживео бум! И све је то лепо. Да живим негде у иностранству можда бих и живео од писања или би стекао уважен статус блогера. Али ја живим у Србији, тачније у једној заосталој средини где добијеш титулу лудака само зато што пишеш о неправди. Чак сам постао имун на разне сплетке, лажи, пљувања од стране оних који су били коментарисани у мојим освртима. Претили су ми послом, претили су мојим пријатељима и лајали су ми под прозором разни идиоти ( СНС активисти ). Од 2013.г. борим се са разним политичким смећем. Временом схватиш да те стиже умор па онда кажеш себи хајде још мало. Али, мало по мало видиш да си у зачараном кругу где водиш битку сам самцијат на овом свету. Бориш се за општу правду, за свој народ. Желиш просто да критиком спречиш лоше потезе политичара. На себе сам навукао мржњу функционера, па мржњу њихових полтрона. Никада их се нисам плашио, ја сам тај који лоше живи због њих и имам право гласно да кажем: “ Ало! Шта радите бре“ ? Бранећи сопствено достојанство, бранио сам и достојанство свих поштених људи. Али, народ ко народ упао у летаргију и не мрда дупетом за сопствено добро. Политичари манипулишу са њима до имбецилности.

Седим тако једног јутра и слушам птице. Пијем кафицу и уживам у тој идили коју ми је Бог поклонио. И схватам у тренутку да ја више немам шта да говорим људима. Рекао сам до сада све и више од свега. Био сам усамљени јахач који је носио светло у руци. Кренуо сам у тај мрачни тунел како бих помогао људима. Али уместо да се крене за светлом, народ је почео да гађа камењем сијалицу. Шта има он да носи ту сијалицу? Зар је народе мој битно ко носи сијалицу, битно је светло. Битно је изаћи из тог мрака где чучи страх, понижење, чамотиња и сиромаштво. У једном тренутку сам схватио да је моја сијалица или ватра давно упаљена. Делио сам искре које би запалиле друге бакље, ко је хтео пламен узео га је, ко није том је лепо у мраку. Моја мисија је завршена…

Неће бити боље… Тек нам предстоје велика искушења. Тек креће процес велике преваре. Пастир није пастир но вук који предводи овце до своје јазбине како би их лакше појео. Чак и ови који овде у Косјерићу седе на функцијама обманути су преко својих слабости. Једни су обманути и поробљени преко пара, други преко слабости да буду неко и нешто, трећи су пали на сопствени егоизам и нарцисоидност. Они чине власт, али њихово чињење не доноси опште добро, они шире патњу, немаштину и тугу међ’ овим народом. И они су сами тужни. Сваки човек има у себи искру доброте. Политичари су се ухватили најопасније работе, то је игра са оним који познаје читаво Јеванђеље и све мрачне преваре. Тешко онима који се ухвате политике, и сам сам то искусио као највеће зло. Нека им је Бог у помоћ. Многи ови наши политичари скупљају блага на овом свету а душу губе. Надам се да ће се бар неко од њих освестити.

Постало је бесмислено бавити се писањем о преварама, лошим потезима власти и сл. Сви виде чему води ова власт и сви ћуте. Толико доказа, толико чињеница сваки час и шта има ту да се више пише и указује? Нема потребе. Ако је народу добро са оваквима ја лично више немам шта да кажем. Ја сам своје мишљење рекао у око 700 текстова на Мислионику а и многима у брк лично 😉

Више не желим да дангубим са народом који је просто равнодушан према свакодневним неправдама. Никада се није живело лошије, несложније, маловерније, непоштеније и сиромашније. Очај и јад, беда и мук. У овој тишини сваки бунт изгледа као гром. Уместо да се подигну главе, људи их још више повијају ка њедрима. Створио се условни рефлекс погнућа. Тешко је то гледати… Гадно је видети и указивати на то када нико неће да види ни да призна… Време је да се народ сам увери и без мене 😉

Желим свима да захвалим што су издвајали своје време читајући моје објаве. Ви који цените мој рад, ценићете и моју одлуку да идем даље. Превише сам се задржао на овом месту званом политика и борба против лоше политике. Можда се изроде појединци који ће наставити ту где сам ја стао. Не знам а искрено и не интересује ме више.

У овом времену када остајем без посла видео сам колико многе уопште то није додирнуло, забринуло. Нигде ни оног основног саосећања. Нисам се разочарао јер утеху људи не пружају, људи обично само траже утеху али је ретко ко дарива. Моја уздања су на неком другом месту…

Мислионик ће остати доступан али писаће неке друге приче. Завршићу серијал “ Приче из воде “. Биће ту разних лепих прича о људима који нешто добро раде. Доста сам писао о лошима. Сваку добру акцију, идеју и дешавање подржаћу медијски. Дакле, Мислионик се неће угасити, Мислионик се окреће неким другим темама и неће више обраћати пажњу на неважне локалне политичаре због којих се само губи време, нерви и здравље.

Од сутра Мислионик почињем да ажурирам и порадићу на новом изгледу. Будите стрпљиви, креће једна сасвим нова авантура препуна лепих прича.

Срдачан поздрав!

Оснивач и писац Мислионика, Иван Стефановић…

Ово сам ја да не побркате неког ;)

Ово сам ја да не побркате неког 😉

Advertisements
Skrapez
#fujifilm
август 2015.
П У С Ч П С Н
« јул   сеп »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: