Рок бунт који нам недостаје…

Све је мање ангажованих песама на нашим просторима. Појави се ту и тамо по нека песма али такви бендови не добијаји ни минут медијског простора. Све је мање храбрих текстописаца. Зар је могуће да се не рађају наследници Боре Ђорђевића, Милана Младеновића, Бошка Обрадовића ( текстописац Атомаца ) итд. Све је више психоделичних текстова увијених у мистерије мрачних размишљања. Мрак, мрак и мрак. Сећам се изјаве Џонија Штулића: “ Ја док људима кроз песме отварам очи, Бајага им саветује да зажмуре “…

Ево да се подсетимо времена када су песме биле ангажоване, када су имале поруке и буђења…

Моје су небо везали жицом, по мом мозгу цртају шеме певао је Гиле из Оргазма… Колико су ове песме биле испред времена можемо просто закључити шта су певали тада и шта нам се дешава сада…

Камо даље рођаче? Из пијеска вире крунисане главе. Што то раде? Прде у прашину…  Визионар једне деценије, Џони Штулић прорекао је цео један систем и његов развој са свим мутацијама. Фале нам типови попут Џонија. Они типови који су имали харизму, пророци са гитаром о рамену. Људи који су отимали људе од неукуса, затуцаности…

Душко Трифуновић је можда најбоље описао садашње време погнутих глава, продаје душа и мењање достојанства за мало кеша. “ Пристао сам бићу све што хоће ево продајем душу врагу своме. И остаћу само црна тачка после ове игре кад ме мирно сломе. Пристао сам бићу све што хоће“

Advertisements