Зоран је жив!

22 авг 2015 од Иван Стефановић

У кујни на смедеревцу кувало се одело у лонцу. Струје није било због честих рестрикција. Ушао сам војничком цокулом у своју кућу која је мирисала на прашак. И данас дању памтим тај мирис слободе који се ето затекао ту. Скинуо сам прљаву и масну униформу и отрчао у варош. Трагао сам за друштвом које напустих далеке 1992.г.  Нису били на кеју, нема их ни код спортског центра, нема их нигде… Вратио сам се кући мокар од ситне кише. Вртио сам бројчаник на Искрином зеленом телефону. Јављале су се мајке или баке. Душан, Марко, Митар, Драган, Зоран нису кући, још су на ратишту…

Фото: Иван Стефановић

Фото: Иван Стефановић

Ту младост и полет су једног дана мобилисали у редовну војску. Те незреле крушке онако крупне и лепе убрали су преверемено и потрпали у аутобусе. Нико те ништа није ни питао…

Мој пријатељ и најбољи друг служио је војни рок у Требињу. Били су окупирани. Падали су му саборци од снајпера. Трчали су по храну а они су их онако спортски скидали кроз оптички нишан. Нису ни узвраћали паљбу, нису ни били способни за то…

Сећам се као да је јуче било. Седим кући и наједном из неког разлога паде ми на ум мој друг Зоран. Устанем и одем у ливадицу кад наједном све се утиша око мене. Дан се претвори у нејасне контуре магловитог јутра. Видим Зорана како маше и поздравља. Каже ми преко жице: “ Иди код мојих маторих и кажи им да ћу се јавити“… Тргавши се схватам да сам био у неком необјашњивом трансу којег нисам могао да објасним. Потрчим у Пантиће колико ме ноге носе. О Зорану се ништа није знало. Само су стизале вести о мртвима. Ја сам се појавио пред његовом кућом и затекао његове. Само сам им онако као кад проспеш воду из бокала рекао: “ Зоран је жив! Јавиће се данас “. Ја сам то рекао и побегао. Схватио сам да сам људима саопштио нешто што се заснива на трипу. После сат времена звони мој зелени искрин телефон. Мајка се смеје и весели. Каже ми: “ Звала Милијана, Зоран се јавио из Новог Сада, жив је и здрав дошао из Босне“…

У војсци сам имао прилику да бирам. Ноћ пред бирање сањам свету Петку. Шета се у мантији, сва је лепа и из ње исијава неко светло. Показа ми руком унутрашњост тенка и каже: “ Не дирај ту ручицу “… Изабрао сам да будем неки други правац у војсци. Тај несуђени тенк који је требао мени да припадне завршио је у потоку избушен. Можда то вама сад личи на смејурију и машту али немам разлога да вас лажем. Заиста су ме кроз живот пратиле чудне ствари…

Неке ствари које су ми се дешавале сведочиће моји пријатељи. Неке приче просто неће бити испричане из мојег пера. Можда једног дана неко други буде спреман да их пише…

После свих тих искустава ја више не верујем у Бога. Нема шта да верујем, ја знам да постоји!

Advertisements
Mali predah na padini
#nature #survival #fujifilm #serbia
август 2015.
П У С Ч П С Н
« јул   сеп »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: