Како се осећаш после губитка посла?

Ако се питате како се човек осећа након губитка посла, па ево ја ћу вам испричати…

После силних перипетија које ти изазива неспособна власт у Косјерићу, после силних разочарења у многе људе за које си мислио да нису такви какви јесу, прихватиш судбину клету. Радио је могао да уђе у процес приватизације али није. Неписмени, неспособни и набеђени локални функционери направише тешку глупост па “ Информативни центар “ не уђе у процес приватизације. Председник скупштине нам је запечатио судбину. На једвите јаде смо добили неисплаћене плате и отпремнине. Читали сте колико је ту було бездушности од власти. Био је то период горчине.

Када је коначно све постало готово уследио је период неверице. Будиш се ујутру по навици да би ишао на посао. Онда схваташ да ти немаш више посао. И тако седим ја једне суботе напољу и предамном стоји празнина. Наједном нема више радне обавезе, нема смена, нема планирања и сл. У једном моменту се просто препаднеш толиког времена које те чека. Лажни осећај сигурности од отпремнине избледео је првог дана када сам узео оловку и папир да скоцкам шта мени треба да купим да бих нешто радио. Осећај је био поражавајући. Са тим парама које си добио просто немаш куд. Да бих радио оно што најбоље знам, морам купити опрему. Месец дана јуриш по интернету добар рачунар или подношљив. Сви профи компјутери за професионални рад са видео и аудио обрадом као и фотографијом коштају преко 100 000 динара. Нема шансе да то купим! Ајде јури Иване неку алтернативу. На једвите јаде, после силних сати проведених јурећи који рачунар узети, схваташ да мораш узети нешто. Избор је пао на један рачунар од 56000 динара. Немате појма какав је осећај када дајете тај новац куриру. Ризик је данас у Србији купити било шта. Нико ти ништа не гарантује. Сви тврде да су поуздани али реалност их демантује. Ок, рачунар добро ради али то није то али шта се ту сада може? Са мојим старим компом сам одрадио 1000 послова али мученик не може више да се носи са новим програмима. Морао сам и да набавим професионални аудио снимач. Хвала Богу па сам налетео на човека који ми је препоручио сасвим други уређај од оног што сам ја хтео. Уштедео ми је 20 000 динара. А онда дође тренутак истине. Паре нестају великом брзином. Хтео ти да штедишили не просто се топе. Све је скупо! Еј, коме Вучић продаје муда за бубреге? Кога он фарба причама да нам је све боље и боље? Слушам га како млатара оптимизам па ми се повраћа када га видим. Па ајде сероњо премијерски живи ти од 25000 динара месечно! Мука ме ухватила кад сам купио нови рачунар од 56000 динара. Еј то је некоме пола плате, рецимо народним посланицима. Највећим паразитима система. Еј, ту суму новца неко прима само зато што је политичар. Ништа не ради, само прави штету и добија лову.

Да не бих упао у депресију јер она је опасна, почео сам да радим на себи. Заокупљам ум и руке. Али! Сваки дан у сваком трену спопада те стварност. Све ти измиче јер ти заправо немаш шансу у овој држави ишта да радиш. Џаба знање, искуство. Ниси друг члан, ниси сигурица да ћеш радити без поговора неком идиоту званом политичар. Кажу ми неки да прогутам понос. Еј! Па то ми је једино остало моје. Све су ми друго узели и отели. Па ако га прогутм постаћу амеба, љига, бескичмењак који је некада био човек. Па не могу и тачка! Толико сам нудио и пружао за све ове године а увек сам наилазио на велики отпор од неких људи који вазда контролишу овај Косјерић. Поносим се што сам утицао на доста младих људи да буду своји, посебни и слободни. Никад динара нисам узимао за безбројне сате посвећене младим људима. Али то је увек некима сметало. И сада им смета. Кажу да сам негаљтиван много, а заправо им смета моја искреност и моје мишљење. А овамо се сви куну у демократију и слободу мишљења.

И тако прође време, све је стало, перспективни пројекти чекају и буђају. Косјерић је постао ледина у којој ни једно семе не може да никне. Политички коров је преузео апсолутно све. Једино што ћу урадити је да снимам одређене људе и приче. Бар нека буде некаквих видео записа о људима које су сви заборавили а значили су нам доста. Од тога сигурно нећу имати материјалне користи. Ваљда то тако мора у овим временима.

Застао сам са набавком опреме, не смем више да ризикујем. Посао тражим али узалуд. Ваљда је то тако сада. Сведу те да будеш хладњачар или берач малине. Трећег нема и поред тога што си провео 21 годину уз културу, креативност итд. Не стидим се никаквог посла. Бар ја могу све да радим. Подучавам клинце примитивним вештинама преживљавања. Не треба ми луксуз, ја могу у сред недођије да створим ватру, нађем воду и храну. Спавао сам у кући од прућа на минус 5 степени. Знам шта је минимализам. Искрено ја се надам да ћу једног дана просто отићи негде и живети посвећен природи и духовном подвизавању. Живети у Косјерићу као грађанин је по мени губљење времена. Овде је све мање људи, деце која би да уче нешто корисно и практично. Не вреди, сви су се заковали у неке пропадљиве ствари. Све је постало грчевито, горко и притисак је све већи и већи. Људи пуцају по свим шавовима. Нема оног одушка који нам је свима преко потребан.

И тако Вучић се хвали како је добио похвале од ММФ-а да је смањио незапосленост. Ево ја сам живи пример тога и осталих пет мојих колега. И човек само да се прекрсти шта му премијер Србије прича. А још су гори они одрпани, сиромашни који верују у те приче. Будалама Бог не оскудева…

Advertisements