Општина без суштине…

Гледам јутрос ову варош звану Косјерић. Изашао сам на Крстине како би фоткао излазак сунца. Седим на Микачиној печурци зором раном и видим како се над градићем надвио појас магле. Сиви град који од оне некадашње индустрије има само цементару која више не дими. Да није цементаре овај Косјерић би могао ладно да се прогласи као несталим градићем…

Косјерић јутри... Фото: Иван Стефановић '2015
Косјерић јутри…
Фото: Иван Стефановић ‘2015

Знате, гледао сам деценију како политичари троше могућности ове општине. Никада нису ни мислили на будућност, они су решавали само текуће проблеме попут крпљења рупа и насипања сокака гладним бирачима. Смењивале су се све странке. Сви су били са свима и нема више нове комбинаторике. Власт је чудо, постане глува, нема и ћорава после избора. Нико после победе не ферма бираче ни за 1%. Задњи пример у Косјерићу је коалиција СНС-ДСС и Нова Србија. Дошли су на власт не својим именима, не Милијаном Стојанићем, већ Александром Вучићем. Народ је гласао Вучића и Вучићем нам је довео за председника општине, скупштине, заменике, саветнике, одборнике ужасно лоше људе. Сада нам неће помоћи ни 10 Вучића.

Душа ме боли за овим младим људима који чаме у Косјерићу. Нико на њих не обраћа пажњу. Они који то покушавају немају снагу да им помогну. Још су ми у сећањима радијске емисије са децом. Та деца су изгарала за ту емисију. Са њима сам и ја био дете. Сада немају емисију а немају ни радио. Полако ова општина доводи до бесмисла сваку институцију. Њима је једино оправдање да су наследили дугове од претходне власти. Дал’су шта од ‘2013.г. поправили е то не сме нико да их пита. Тај страх од конкретних питања довео је све нас да они раде како хоће.

Мој вољени Радио Косјерић ретко кад је смео да пита власт незгодна питања. Зато је на крају шутнут као псето… Ћутолошко новинарство данас је популарно. Самоцензурисање је почело одавно да се не лажемо, не само од Вучића, то досеже далеко више година… Ја сам као новинар кренуо другим путем, почео сам преко сопственог блога “ Мислионика “ да им постављам незгодна питања. Када су нас оставили без посла, наставио сам да радим оно што сам радио само двадесет и једну годину. И даље постављам незгодна питања. И свакој власти која лоше ради сви ми треба да постављамо незгодна питања. Не треба да се плашимо власти јер ми смо ти који чине ову државу, ми као народ државе!

А шта ће ова деца овде да раде? Па овде није више занимљиво ни деци од 10 година. Шта овде може да задржи младог човека? Посао? Перспектива? Па тога нема одавно. Имало је обећања прегршт на изборима. 100 радних места за један дан, препород општине до краја ‘2013.г. Сећате се како је Милијан громогласно викао за говорницом. Иза њега су стајали људи СНС-а, ДСС-а и НС-а. Све су то они одобравали само да би дошли на власт. И шта сад? Ко вас јебе народе, ми смо засели у фотеље, примамо добре плате, имамо путне трошкове и пуно привилегија. А то што смо вас слагали то је ваш проблем…

Не знам шта више треба да се деси овој вароши да би се покренула. Ми као народ морамо да се ујединимо како би спасили ову општину. Нама нема вајде од власти а ни од опозиције. Ми морамо сами почети да кројимо своју судбину јер ови су нам скројили само глад, беду и депресију…

Advertisements