Косјерић који нестаје…

2 нов 2015 од Иван Стефановић

Враћам се кући једне вечери зване субота. Из кафића трешти музика за госте на прсте да их набројиш. Ту и тамо прозуји који ауто. Стисо мраз па се испарава Скрапеж или су рибе наложиле ватру… Светла погашена по зградама. Враћам се кући кроз центар града сам самцијат. Ово више није град, није варош, ово је неко село са пар солитера и три велика часовника која нам говори да нас је прегазило време…

Кучићи спавају испред радњи и продавница онако згрчени, умрлице аветињски вијају на хладном ветру док се нижу сећања људи којих више нема. Пролазим мостом где је пре десет година био пун младића који су меркали лепе жене. У парку леже клупе као експонати на које се више не сме сести. Нема нигде заљубљених парова што се крију у сенци јелки. Вода на чесми жубори и све је мање оних који је пију…

Косјерић јутри... Фото: Иван Стефановић '2015

Косјерић јутри…
Фото: Иван Стефановић ‘2015

Ноћ је језива у Косјерићу. Показује сурову истину да нестајемо. Нема више ко да ствара друштвени живот вароши. Једина забава су пијане свадбе које више личе на морање него на славље. Младе имају времена да се селфују на Фејсбук, Инстаграм а ја се сећам некад мојих неких другарица које су дрхтале од треме за своје судбоносно “ ДА “. Све је постало јавно и сви су постали звезде мини ријалитија званих друштвене мреже.

У кафићима само видиш одразе лица од светла великих монитора телефона. Људи се забораве да су сели једни поред других. Свима је прече да комуницирају са онима које не виде и то тако иде у круг. Онај који је дошао да се видите није занимљивији од оног који је на Фејсу…

Ми маторци дружења сводимо на финансијске жалопојке, чежњом за давним временима и констатацијама да су клинци постали лоши. Не видимо себе да смо гунђала и пуни једа. Ми смо ти који смо имали здрава детињства али ми смо ти који су допустили деци да та иста више немају и онда кривимо клинце како живе лошим животом.

Допустили смо да нам политику воде разни ђилкоши и муљатори. Вуку нас за нос медиокритети а ми ћутимо и гутамо горчину до краја.

Живот у Косјерићу своди се на чекање да нам нешто падне са неба. Неко чека свој ред за крај, неко није свестан ничега.

Да ли нас је пре 10 година проклео локални пијанац речима да је Косјерић чекаоница смрти? Да ли је имао алкохолну визију која је заправо постала проклета стварност? Чекамо нешто а сигурно једино долази смрт… Покупи нас на препад да би се ми преостали сутрадан чудили новим умрлицама на табли. То је та на жалост суморна слика једне вароши…

Пробудите се јер време истиче свима нама…

Advertisements
😎
#airsoft #survival
новембар 2015.
П У С Ч П С Н
« окт   дец »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: