Да се не лажемо ал’ лажови смо…

Нисам ти ја из те приче да се трпам где и већина, некако сам вазда волео да будем свој па макар једини седео на ладном бетону док се други греју на клупи…

Не гледам одавно домаће телевизије јер су ме прогнале неукусним садржајима и фаворизовањем Александра Вучића. Али опет ме терају да плаћам РТС ( Режимска Телевизија Србије ). Нећу да им плаћам и тачка… Дневне новине одавно не купујем јер ми се не исплате. Немам посао па још да трошим на штампано ђубре ово мало новца што имам. Остао ми је интернет једини прозор у свет. Али ни то ме више нешто не импресионира…

Свет се спаковао у друштвене мреже. Све је сведено на Фејсбук. Ми се више не дружимо, све смо свели на мониторе. Чак се и револуције дешавају на Фејсбуку са виртуелном стварношћу која ништа није успела да промени. Пре неколико дана сам избрисао све апликације на мобилном телефону типа Фејсбук, Гугл+, Инстаграм и сл. Телефон ми сада дуже ради јер батерија се не троши као некад. Миран сам и растерећен.

Фејсбук ми је постао дегутантан, смета ми и узнемирава ме. Одједном видиш право стање свести народа. Радим по некад експерименте. Објавим запаљиве статусе о политици. Плану лајкови, дељења и расправе. А онда напишем статус о људскости, доброти и даривању. Три лајкића она стидљива. Никог не занима више прича и порука о доброти и миру. Ајмо само да се препиремо и свађамо. То је трагично…

Сад видим пола мојих пријатеља на друштвеним мрежама префарбало своје слике Француском заставом. Жале тај трагични догађај који се тамо задесио. Искрено мени је увек некако лицемерно било да нешто жалим и саосећам преко друштвене мреже. То је као нека виртуелна солидарност. Ја се сећам у бившој Југославији да је солидарност била обавезна због земљотреса и сл. Али памтим и добровољне солидарности. Видео сам једног дечака како преводи преко улице стару и немоћну баку. Виђао сам како комшије једни другима помажу и цепању дрва. Видео сам једног човека како даје једном сиромаху свој сендвич да овај не би брљо по контејнеру. Човек је знао да га кући чека ручак, што не би истрпео глад и подарио овом несрећнику бар једнократну утеху. Знате, виђао сам доброту на сваком ћошку а онда се нешто десило у нама. Нигде доброте без неких невладиних удружења, без организација и сл. Нигде индивидуалне доброте у људима, све мора да буде транспарентно са великим насловима и да се зна ко дарује шта.

Такви смо какви смо. На Фејсбуку смо у стању да качимо статусе мудрих речи, апела за помоћ и сл. И све то остаје само у виртуелном свету док у стварности не видимо колико смо се отуђили.

Жао ми је народа који је побијен у Француској. Знамо како им је. До душе помогли су нам лично да и ми оплакујемо своје када су нас бомбародвали. Али оно што је жалосно у нашој Србији је да се делимо на жртве. Жртва је жртва и она нема националност ни боју коже. Али, да се десило у Русији нешто као у Француској, ови што себе боје Француском заставом не би офарбали у Руску или Сиријску и сл. То је трагично што су негде невини људи жртве и трагедија а на тамо некој страни то је сасвим небитно! Зар нисмо лицемерни браћо и сестре, другови и другарице, верници и атеисти?

Него, ја се сећам колико су се сви борили да се заборави мала Милица која погину од НАТО агресије. Вучић ју је често спомињао као радикал а сада се нешто и не сећа. Ни ви се не сећате… Ми смо вазда били наопак народ који рони сузе на туђим гробовима док су наши зарасли у коров и заборав… Чудан смо народ…

Због тога се враћам природи… Природа даје слободу човеку коју је он давно забравио…

11091265_449081031926961_1730207797092239886_n

Ово је фотографија 147 студената који су прво измасакрирани, а онда и брутално убијени од стране терориста у Кенији. За разлику од покоља у Француској или авиона који је недавно пао, медији о овоме нису претерано извештавали нити су се људи дубоко потресли.

Над трагедијама у Африци свет је тих као смрт.

Advertisements