Где нестаде противтежа?

Друже шта то радиш? Видим како седи за телевизором, гунђа држећи даљинац. – Ма брате, бежим пола сата од Вучића, прати ме у стопу, ја променим канал, ма не прође секунд ето ти њега ђа у мантилу белом, ђа са краватом. Почео је да ме престиже, ја упалим други канал он већ стиго тамо…

Шта ли нас само чека ових дана до избора? Вучић од воде ствара вино, Вучић решио мистерију Бермудског троугла, Вучић скренуо комету која је требала да удари у планету земљу… Верујем да се сендивичари навелико оштре и припремају за грлате митинге по Србији. Једна екипа подебљава фломастерима транспаренте који су бледнули од сунца и минулог рада. Други глачају држаљке од застава да их не жуљају за предстојећи рад. Ботови су код педикира који им сређују ноктиће и прстиће за бесомучно куцање по тастатурама, треба блатити политичке противнике онако по нахођењу и без мозга… Све је спремно за велики обрачун са нама издајницима Србије ( Вучића).

Возни парк СНС-а је спреман ко запета пушка за Вучићеве сведоке. Чека се почетак мисионарења по Србији. Чека се Јехова којег је у неком пасусу открио један бот и то протумачио као долазак Вучића. Чак се тврди да у старом предању које је случајно пронађено у ископинама у Београду пише: “ Доћи ће човек са руменим уснама и спасиће Србију“… Али, нико боту није објаснио да је то стара реклама за кармин и да на пожутелој слици није Вучић него нека вижљаста жена…

А онда када крене кампања по терену то ће бити за историју. Где Вучићева колона прође ту се дрвеће повија из поштовања цару свих царева. Рибе из река искачу саме и ускачу у потрошачке корпе, цене производа спадају сумануто, а наједном ничу фабрике где радници са песмом иду на посао. Србија пева, Србија ужива. Ови избори ће само потврдити победу нашег спаситеља. Све што је обећао испунио је. Ми сада живимо у изобиљу…

А онда сам се тргао из сна, будулник не звони, нема више потребе, остао сам без посла па немам где више да раним зором раном. Ноге ме боле обијајући прагове не би ли нашао посао. Нигде перспективе, наде ни будућности. Из новина сазнајем да се неки тамо убио јер није имао куд, била је то вест мала и ситна. Гунђам себи у браду, немам са ким да гунђам, да вичем, да урлам, да кажем ЛОПОВИ! Па ме ухвати носталгија. Еј, где су они људи са којима сам митинговао против ових сада што су дошли? Сетих се храбрости, пркоса и ината. Нигде никог. Протрљам очи мислећи да ја ипак сањам да сам се пробудио. Уштинуо сам се, бол ме суочио да је све ово стварност…

Доћи ће сендвичари да вичу: “ Живео Вучић “. Препознаћу у тој гомили бивше Слобове поданике и Мирјане Марковић. А за говорницом поносно стајаће Вук Драшковић, Веља Илић, Расим Љајић, Кркобабић, Вулин и остали прилепци власти. Тамо негде у даљини урла прошлост, још звече шерпе и пиште пиштаљке из Чачка када је Веља кренуо да руши диктатуру у којој је учествовао и сад његов шеф Александар Вучић. Још ми се привиђа Вук Драшковић како са балкона ложи народ вичући: “ напред браћо“!!! Бруји прошлост расута и просута у безнађе вођена издајничким лидерима. Бруји јуче од срама за ово данас и за оно сутра.

Док Вучић грми за говорницом и поручује да нам је НАТО стратешки пријатељ а да је Србија на европском путу, као авет појави се Вучић радикал како грми на жуте што су уз ЕУ и што шурују са НАТО убицама… Надвила се прошлост над садашњицом разјапљених уста, оће да прогута ово данас а ово сада жели оно јуче да поједе једном заувек…

Мењају се у мојим очима митинзи. Скочи сећање у деведесете па сада. Све је исто само што нас више нема који смо били противтежа злом времену. Ко ће да заустави ову непогоду што се накупила са брда па се сјурила у долину као поплава. Чисте све пред собом, нестају морали, поштења, правила. Начитанима читају буквицу они што прочиташе само наслове у новинама јер имају велика слова. Мудри ћуте јер у галами нико их не чује. Један мудрац се запалио у знак протеста, пола Србије мислило да је неко бацио у контејнер врели пепео. Немају кад да провере јер баш тада гласају за главног јунака са Фарме…

А ја… Ево ме седим, гледам у књигу Владике Николаја, милијем јој корице дрхтавом руком. Да ли сам поклекао? Да ли сам то зажалио што се нисам препустио руљи. Можда  бих се и бућнуо у ту реку мноштва али ми многе књиге очиташе буквицу па ме начиташе и створише оваког какав јесам. Не могу ти се ја мењати сада. Нека ме у мањини, нека ме у тмини са својим свитцем што дупетом сија таман толико да му га видим. Нека ме ту негде чисто да се нађем ако неко некад ме пронађе као стару књигу на тавану прекривену прашином…

карикатура

 

Advertisements