Јефтино и повољно сада је сасвим довољно…

“Чекам да ми пријатељ јави повољне вести, одлазим у Немачку. Не могу више да радим за плату која износи као помоћ за социјалне случајеве…“

То су речи једног младог човека од двадесет и три године. Још ме прогони та његова горчина, разочарење у државу. У његовим очима можеш да видиш тугу што мора да се узда у неку везу како би се потуцао у белом свету. Хтео би овде да остане, живи и ради али из дана у дан убијају га свакодневнице сиромаштва.

“ Какав је то мој живот Учо када од плате не могу да одем до јебене Бајине Баште да изведем девојку на пицу и пиће, када не могу да одвојим 1,500 динара за то“?

Ове речи су наша стварност не само младих људи, оне су наша свакодневница бедног живота. Ми се више и не сећамо стандарда живљења. Све је мање људи да оду у кафану јер немају пара. Јер је луксуз пиво од 110 динара. Радије ће га купити у дисконту за 51 динар и седети негде у мраку. Еј, пиће је луксуз. Нема ту шта да се лажемо то је једна ноторна истина! Одеш у продавницу и бираш најјефтинију кесицу супе. Штедиш и узимаш нешто за шта немаш појма да ли је квалитетно, ма нек само обоји воду и личи на храну. Код кинеза купујеш одело, нема везе што константно смрди на неку синтетику. Купујемо те неке јефтине ствари само да би се разликовали од клошара. Сваки дан над главама некаква неизвесност сутрашњице. Бој се овна, бој се говна па кад ћемо живети???

Политичаре заболе стражњица што ти данас немаш да платиш струју и што због тог рачуна данима једеш кромпире или ту неку јефтину кесицу супе. Битно је да ти одеш на гласање и баш њих заокружиш да то отаљаш и наставиш живети свој бедни мали живот. То је једна сурова истина драги моји читаоци. Нема ту шта да се фемкамо, то је једна истина.

Не сећам се више када сам живео опуштено, када сам нешто себи купио а да нисам прсо од размишљања дал’ могу и шта ако нешто искрсне? Не сећам се летовања, одмора, мора, путовања. Схватам да ме је систем довео у ситуацију неког кућног притвора. Излазим из дворишта по некад као да ми је управа затвора дала викенд да се пролуфтирам. Где ћу? Немам пара које би ми омогућиле живот неког човека који ће данас једноставно да оде до Ваљева из зезања. Наводим баналан пример. Нисам само ја овакав случај, скоро смо сви ми у тој ситуацији. Сви смо као у неком кућном притвору. Жице око нас су наша немања пара, неизвесност, оскудица. Осамили  смо се јер смо потпуно сведени на минимализам.

Vlada-iz-robnih-zaliha-pomaze-Caritasu-urbani-siromasi-preplavili-pucke-kuhinje

И када ја овако изнесем јавно истину онда још већа трагедија буде када те власт и њени полтрони прогласе за будалу, квази новинара и квази блогера који испира мозак младим људима. Они који те сведу на беду прогласе те кривим што пишеш свакодневни живот који нас окружује. Крив си, ма и систем је крив што је дозволио да неки тамо тип пише како је живот тежак, како млади људи пропадају. Они би систем мука и тишине, они би систем сопствених угађања да спроведу и некако да нас нити чују како вапимо за помоћ а ни виде како идемо дроњави и тужни.

Када видиш жалосну будалу како брани оне који га праве будалом ухвати те туга што је таквих све више и они одлучују о твом животу.

Но, живот иде те иде, време пролази и не пита те како си. Нико нам неће поклонити лепоту живота и достојанство уколико се ми сами за то не изборимо… То је та јебена истина о којој сви причају а прстом за њу не мрдају…

Povecan-prag-siromastva-Svaki-cetvrti-umirovljenik-i-73.400-radnika-siromasi_ca_large

Послушајте један диван говор ево и ЛИНКА

 

 

Advertisements