Напред другови ;)

Често себе ухватим у размишљању где ја живим? Географски речено становник сам Србије и једне мале вароши зване Косјерић. По свим неким логикама требао би да се осећам патриотски за своју родну груду итд. Али није тако…

У Србији, тачније Косјерићу а и ван Косјерића у Србији једноставно немаш никаква права. Имаш их на уснама политике, на папиру мртво слово и по потреби да некад Закон важи некима  а некима и не мора. Човек сам без посла. Не знам ни да ли се водим на Бироу за незапослене. Не идем тамо и нећу да идем као да сам ко у америчким филмовима пуштен на условно па да се јављам редовно надлежном. Ако нађем посао сигурно ћу наћи без те смешне установе која само броји обесправљене људе реформама Вучића. Немам ни здравствену књижицу. Који ће ми мој тај папир. Недао Бог да им паднем у руке. Боље је данас одмах умрети него да те лече као стоку. Сећам се када се мој отац разболео, морао сам да идем у болницу и посматрам те сиве зидове и удишем смрад смрти и безнађа. Оца ми онако рутински бацише у кревет. Скенер није радио да се утврди где је угрушак крви у мозгу. Умро је у Београду. Пуно пута сам посматрао те сцене немара и хладног – нељудског односа према болеснима. Заиста је боље одмах умрети него пасти на муке здравствених мучионица. Треба да мењам ускоро личну карту. Нигде и не идем да би неко ме легитимисао. Где ћу? Што да одем мало до Пожеге или Ваљева у шопинг. Најбоље би било да и немам личну карту јер у принципу шта си ти данас него само матични број који мора да редовно испоставља рачуне… Ти си само онај велики број којег се сете за време избора. Не осећам се уопште више патриотски. Све што сам више волео Србију сваки пут ме је систем моје отаџбине више понижавао. Увек те склоне они који су били иза тебе у позадини. Вазда Србију воде они који на фронту вичу НАПРЕД, а оне који вичу ЗАМНОМ редовно склањају са сцене.

Нисам подобан у Србији а ни у Косјерићу. Вазда сам смео да кажем оно што се мени не свиђа без увијања. Васпитан сам да будем искрен, да не крадем, да будем поштен. Али имам утисак да сви ми који смо научили те манире да смо послати у овај свет као овце на клање.

Никоговићи коло воде и газе ти ово мало слободе. Да ли сам ћутао? Наравно да нисам. Али што сам изгубио? Па због тога што сам био окружен ћутолозима. Гурну те тако да ти обавиш посао. Ћуте и надају се ако победим “реко смо ти ми да си у праву“. Ако изгубим “рекосмо ти ми да није вредно борбе“.

Живим окружен људима који све оправдају. Ћути, не таласај, гутај говна и чекај да све прође… То вам је ко зубобоља. Гуташ лек да не боли али не смеш чекати да зуб сам испадне, мораш то да извадиш. Исто вам је то и са влашћу. Џаба трпети и чекати сами ће да оду. Зло се слади патњом других и све што се више ћути зло се више шири…

И даље не ћутим. Некако савесно и даље радим свој посао док то други тумаче као “ неда му ђаво мира“. И даље покушавам указати на неправду док ће то неко рећи да сам огорчен што сам изгубио посао. И док сам имао посао указивах на неправду и џаба… И даље причам јер ми унутрашњи глас то заповеда, онај глас достојанства. Не могу да пљешћем на мрвицама, не могу да будем у руљи којом манипулишу београдски мангупи. Што сам у бунту? Па због свега што се за своје четрдесет и четири године нагледах. Од како сам постао пунолетан ништа се није променило. Ма ја више не говорим, ја урлам јер проћердах живот у Србији борећи се за неку нормалност. Џаба, и даље ћу да говорим све док ово достојанство човека не реши да дигне руке и постане неми посматрач глумим слушаоцима…

Чувајте се оних вођа који командују НАПРЕД! Такве ви штитите на ледини телима. Поштујте оне који командују ЗАМНОМ, такви су први међу једнакима… Због тога ме језа ухвати када ћујем за напредну странку јер само име говори све…

Advertisements