Блеја наспрам дисплеја…

Блеја уз помоћ дисплеја на телефонима и таблетима звучи сабласно уз присуство људи који ћуте. Речи не излазе из њихових уста, они комуницирају палчевима… Ново доба је фокусирано на пластику или мале телевизоре које носиш са собом било где. Телевизију смо звали прозор у свет, сада носимо прозорчиће и на коленима, у клозетима, у кафићима, у парковима и посматрамо свет. Мини телевизија ствара мини ТВ звезде чија се публика заснива на лајковима.

Звездано небо изнад двоје младих који су заљубљени. У тој ноћи звезде нису имале никакву значајну улогу осим што су неодстижне и што од како свет постоји сијају будећи људима најлепше емоције. Те вечери сијао је комад пластике гоњен електричном енергијом у батерији која се мора пунити сваки дан. Њих двоје сатима су седели гледајући свашта нешто на Фејсбуку. Гледам их и схватам да би ја као матора дртина ову моју љубав вазда обасипао речима погоњен лептирићима у стомаку. Једини дисплеј биле би њене очи у којима се виде безбројни светови на крилима маште. Заљубљен човек презриво ће погледати у комад пластике ако неким чудом звоњавом прекине ту магију љубави. Бескрајне приче, узбуђење додира, слаткост пољупца је бајковита стварност која ти се дешава. Каква блеја уз присуство дисплеја? Умом присутан и свестан да је преко пута мене неко кога волим не желим да ишта прекине ту нит. Због њених очију видим колико је небо прелепо са тим недостижним шљокицама које ми зовемо звезде. Сва чула се пробуде у човеку наспрам љубљене особе. Због тога ова матора дртина сматра губљењем времена, грехом да седим поред своје љубави буљећи у телефон гледајући занимације или дивећи се шерованим срцадима, анимацијама и цититима. Хоћу да јој кажем колико је волим својим речима гледајући је у очи. То је она неприкосновена конекција погледа. Две душе се спајају очима ако нисте знали. Када се једном улогују домет преноса је бесконачан. Тада и ако она није ту поред тебе, ти осетиш када је тужна, када је усамљена, када је срећна…

Не волим блеју на дисплеју ни у присуству мојих пријатеља. Ако ћемо ћутати у кафани буљећи у Фејсбук, што смо уопште долазили на то пиво. Могли смо купити у продавници лименку, седети у кући и четовати. Нећемо се ни куцати, само ћемо у тастатуре кљуцати. Ако се сведемо на дисплеј како ћемо доживети авантуре, гафове и разне догодовштине које се препричавају касније. Данас људи све више рециклирају старе доживљаје из дружења, нових је све мање јер су мање присутни једни са другима. Та блеја дисплеја једнога дана довешће нас да се не познајемо на улици. Заборавићемо да се дружимо, да се гледамо и учествујемо као људска бића у друштвеним активностима…

12631498_1097965440260600_617255708164991134_n

Селфирање и статирање. Фотке у одразу огледала у сред клозета. Вазда намештање, вазда глуматање да си мини ТВ звезда. Заправо си од себе створио публику од лајкића и покренуо интерни ријалити шоу за твоје другаре. Те фотке за селфи трају колико и лајковање. Али сећање на дружења остају вечно. Због тога мање селфија више учествовања у стварном животу. Девојке које се сликају из руке увек имају исту позу, исту фацу само мењају одела. Не схватају колико апарат не може да забележи оне несавршене лепоте гримасе које одају људско биће. Није све статирању и идеалном углу лица. Ствар је у томе шта је у теби као човеку. Шта имаш да кажеш, какви су ти погледи на свет, шта волиш а шта не? То је твоја лична карата а не намештање за селфи у клозету где вршиш мали и тешку нужду…

Блеја уз помоћ дисплеја је само блеја…

Advertisements