Исповест једног незапосленог типа ;)

Пуно људи не схвати колики је стрес када изгубиш посао. Ни сам нисам тога био свестан и ако сам то једном доживео. Ваљда што сам био млад и препун енергије нисам толико осећао проблем али имао сам и могућност да одмах улетим у други посао. Политички сам изгубио посао на Радио Косјерићу давне 1997.г. Али сам за неколико дана прешао у Радио Маг и снашао се као риба у води. У тим временима ма колико причали да су била лоша, имало је више радних места и прилика да се снађеш. Данас је апсолутно све горе и ако нема санкција, ратова, бомбардовања и сл.

Првих месец дана ниси ни свестан да си остао без посла, тек касније те сустижу разна осећања која те уводе у свет депресије. Можда је моја срећа што се бавим музиком, борилачким вештинама, фотографијом и са још сто неких других ствари па сам се извукао из чељусти депресије. Али, нисам ни сигуран да је депресија изгубила па не попуштам папучицу гаса већ пуном снагом јурим са свим активностима ума.

Када радиш двадесет година један леп, креативан посао и уложиш себе потпуно а онда ти држава то једноставно угаси, не може да ти буде свеједно. Први проблем је када алармираш две године раније да ће се десити проблем али нико те не слуша па чак ни колеге. Једно време је била поента да треба да ћутим и не таласам па неће ништа ни бити. Али ја нисам прекидао алармирање. Тек када је дошао дан гашења Радио Косјерића сви су постали свесни стварности. Било је касно за све… Најгоре је то што никог није брига за проблем, е када тај проблем постане шири онда се жали за оним што те тада није било брига. Дешава се да људи негодују јер нема више информација из наше општине. Потпун медијски мрак. А када је упаљен аларм да прети гашење општинског медија, чуо се апсолутни мук. Било је и петиције али та петиција није имала никаквог ефекта уочи дана гашења. Да је петиција била раније можда би и имало некаквог ефекта.

ја

Реагујемо исувише споро и касно за све и то нам је Ахилова пета у животу…

Нисам се снашао као деведесетих, још увек не губим наду да ћу пронаћи посао који би био оличење мене и мог рада. Из дана у дан ситуација је све гора и гора да се не лажемо. Избегавам изласке јер они изискују да се седне и плати пиће а ти једноставно немаш ни динара. А понос ти недозвољава да се гребеш. Сва врата су ти затворена. Сведен си да поред знања и искуства посматраш удомљене незналице као раде нешто а појма немају. Мислите да ми је пријатно када видим поједине политичке ђилкоше како се шепуре по радним местима која су добили преко страначких мутљажа? Мислите да ми је фино када знам како су поједини дошли на радна места и колико иза себе имају рушевина? Најгоре је то што су ови џукци из општине почели да запошљавају на један безобразан начин политичке кадрове у државне јасле а тебе су отписали као вишак. То је оно што повећава инат, бес и тера те да се бориш против таквих људи.

Исувише сам се попео умом да бих силазио због тога што ти ниткови проглашавају висине неважним. Не треба се стидети својих способности, не треба их продавати за јефтине приче и редовни оброк од 100 динара. Не смеш дозволити да ти срозавају умећа већинска маса неспособњаковића. Дођу такви периоди када испливају на површину неотесани типови и постављају правила. То што су они сада “ јаки “ то не значи да треба ћутати и препуштати живот без отпора.

Како да знаш да си на правом путу? После толико искуства младима могу рећи да су први знакови успеха када те са свих страна оспоравају, подмећу ти ногу и просипају приче у виду аброва против тебе. Твој успех је воз који те одвезе тамо где ћеш се осећати пријатно. До станице ће те сви одвраћати да дођеш, пред сам воз вуће те за косу. Уђи у њега по цену свега и схватићеш колико су ти који те оспоравају мали.

Тренутно од свега што знам немам материјалне користи. Живим на минимализму. А тај минимализам ти је заправо велики духовни отац који прочишћава све заблуде живота. Живот ти постаје пуно јаснији. Када изгубиш посао и немаш неког новца, изгубиш и део људи са којима си проводио време. То је и добра ствар, неискрени и користољубиви отпадну. А такви обично и копају јаме на твом путу успеха. У том минимализму сасвим јасно видиш ко је ко у твом животу. Достојанство ако сачуваш у временима минимализма, постајеш све јачи духовно. Нисам полетео да себе компромитујем за 1,500 динара да би чувао кутије неком Зукорлићу или сличним типовима. Нисам полетео ни на обећања и луда радовања. Господо, да сам хтео да се продам, могао сам данас да вам будем политичка батина и да вас дрндам ко дрекавце. Али, одолео сам и тој понуди и поносим се тиме.

Шта је поента свега што сам писао?

Тешко јесте бити без посла, бити без икаквих могућности. Тешко је очувати понос и достојанство. Тешко је не продати себе када немаш ништа за 100 грама јефтине саламе и мали јогурт. Тешко је издржати чињеницу да лошији од тебе имају све. Све су то искушења. Али, поента је да баш тада у тим временима не посустанеш. Нема компромиса са наопакима и лошима. Ако попустиш и ти си постао као они. А сва поента лежи у томе. Није срамота бити сиромашан, срамота је бити јефтин!

 

Advertisements