Благослови Господе непријатеље моје…

Неки дан улази циганка са све пластичним посудама. Да бих је се отарасио одма јој кажем да имам и да ми не треба. Али, циганка решила да ми узме који динар па се узда у пророцање. Видим да си наочит човек и добар ал’ имаш непријатеље а ја ти могу да видим шта ћеш и како ћеш. Вели мени циганка а ја је питам: “ А који човек нема непријатеља“? Погледа ме онако љутито и оде….

Е моја циганко, мислиш да не знам да ми о глави раде непријатељи ти сурови пријатељи како би то рекао Владика Николај. Има једна изрека која каже: “ Непријатеље знам а пријатеља се чувам “… Опасни су они непријатељи који су се убацили у редове пријатеља. Ти праве велику штету јер их заволиш а они те разочарају. Било је и биће таквих до краја мог живота. Вечину њих знам и сада да су неискрени и да се претварају, али мудрост ме научила да пригрлим такве близу себе како се не би размахали 😉 Тешко је данас очувати сосптвеност и своје снове, манире, ставове и схватања. Тешко је уопште бити својствен у друштву које обликује јавност. Данашњи свет тежи ка томе да становништво буде једне боје, једног укуса, једног погледа, једног слуха, једног мириса. Свет се претвара у безличну масу која треба да ради како би се поједине групације богатиле и живеле удобно…

Често боравим на мојој гори једном брдашцу где самујем како бих себе прекорео на свесним и несвесним гресима. Често сам у том самовању видео бесмисао свега и смисао ничег. То време ми је драгоцено и некад ми је мрско да сиђем у долину где на сваком кораку можеш да се уплетеш ко пиле у кучину. Сваким даном све ми је мрскији свет који на прво место ставља оронуле пиједестале. Окружени смо смрћу које нам сервира живот пречесто у последње време. Данас људи тако рутински своју душу и образ одбацују за шаку ничег и безвредног да би имали један мали временски период значаја у друштву посрнулих. Глад за тим оронулим пиједесталом све је већа а како она расте тако је мрачније и хладније у овој долини живота од крви и меса…

Презирем свет који од мрака себи прави светло. Хорде људи иду за вођом који не нуди пламен већ их учи да виде у мраку. У тами све је исто, сви су лепи, сви су савршени док их светло једном не разоткрије у несавршености. У мраку се лакше обавља обмана него под светлом…

Владика Николај је дивно и богонадахнуто беседио о непријатељима:

“Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедали грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.
Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.“

Треба ли шта још рећи? Ипак све би сада било сувишно…

 

 

Advertisements