Пустоливине минимализма…

Јутро у Косјерићу покривено је маглом, устајем рано и крећем на тренинг иза куће. Ово је од оних јутара када ме мрзи да ударам у џак, да изводим покрете из Винг Чун Кунг Фуа. Али, некако воља и унутрашњи комадант је неумољив безвољи. Једноставно уради то и после настави да мрзовољиш. Тај трик увек упали јер после тренинга мисли се разбистре. Док радим технике ударања негде у сећању видим младох и перспективног дечака који је изгарао у тренингу и не само у томе него на свим пољима. Пуно је снова било на врху али премало сам их горе пронашао. Док путујеш како би их досегнуо неки просто нестану јер нису намењени теби већ неком другом…

Сеоски пут

Свако јутро док се умивам видим у огледалу тог дечака који се не смирује. Он је већ пун седих длака на глави а време је изрезбарило боре по лицу. Само у очима када погледам дубоко видим тај пламен младости који ме тера да изгарам за својим сновима. Ударам у џак мудрије, сила је већа али знатно спорија него пре десет година. Како си старији процена је муњевита са што мање потеза. Ваљда је то и нека поента искусног човека. После тренинга седим и читам или просто разгледам по радном столу како довести у ред овај неред који после сваког распремања врати се у првобитно стање. Две гитаре висе на зиду беспомоћно. Не пипам их одавно, није ми до звука, више ми је до слушања потока који жубори. Некад стекнем утисак док седим поред Мионичке реке, да ми шапуће тајне живота. У том фокусу мисли ухватиш детаље скривене од многих. Дођеш кући духовно нахрањен. Све што више чујеш природу мање ти треба материјализам. Некако се смириш и кроз тај постигнути мир отвараш врата на многим препрекама и видиш да су оне само илузија која подстиче жељу за нечим што није битно већ пролазно…

сат

Кроз руке још пролазе жмарци од силног ударања, циркулација попут бујице кола венама. Шта бих овог јутра радио? Хватам фотоапарат и пакујем ранац. Седам на бицикл и крећем тамо где ме осећај води. Често то радим као да желим изненадити кадрове и похватати их објективом. А мој ранац је увек спреман. Као да је намењен за неку катаклизму. У њему се налазе потрепштине од компаса, кресива, канапа, шаторско крило, вода, прва помоћ и пуно још неких стварчица. Ако ме затекне невреме имаћу са чим да се скућим привремено. Није ми први пут да од ничега у природи направим довољно за преживљавање. Исечеш неколико правих грана, направиш костур и преко тога грање и лишће или маховину. Изолација од кише и хладноће функционише сасвим добро и плус ватра. Ноћу је ватра у дивљини као пријатељ са којим делиш приче. Невероватно је то како ватра умири човека. Од ње је све кренуло у човечанству… У реци нахваташ неколико рибица које испечеш и поједеш. Сасвим довољно да би прегурао ноћ или дан. Ухватиш себе да ти минимализам прија. Не јуриш паре проводећи у неким халама осам до десет сати. Еј, човек потроши време свог живота за 20 000 динара или 50 000 динара. Толико вреди његово време како би себи обезбедио оно што му се наплаћује. Некад тугујем што немам храбрости да се потпуно предам минималистичком животу. А тај излет у минимализам је мени као некима кад оду на море. То је мој одмор када зависим од природе и својих вештина преживљавања. У том времену које посветим себи научим више него икада. Одсечен си од тастатуре на којој управо пишем ову причу. Брига те да ли је интернет брз, да ли има струје итд. Човеку је мало потребно како би умом достигао све. Све што више себе одвојиш од материјализма схватиш да је живот постао илузија где су људи себи навукли јарам индустрије. Јуримо телефоне, аутомобиле, одела ово, оно а заправо губимо време на животном трагању духовног усавршавања. И сам себе ухватим како јурим добар рачунар, фотоапарат и пуно тога још. А у природи се постидим колико сам глуп када ме често победи тај порив.

сат и ја

Док окрећем педале, ум је кренуо да се пење уз брдо знања. Тај осећај је сличан пењању уз путић који је опкољен шумом. Напор се потисне знатижељом, некада постане исцрпљујуће али награда стигне када видиш околину кроз процеп где нема густе шуме. Када назиреш панораму онда добијеш снагу и вољу да одеш на врх како би имао пуну слику призора. Тако је и са духовним погледима које видиш другачијим очима. Шум у ушима од ветра, сунце те бије у леђа док се непрестано смењују призори околине. Тамо на њиви трактор пукће и ради, док на једној страшило кулира вране које га се не плаше. Наједном јата голубова прхну по који круг и упорно се враћају на један исти кров. А испред продавнице неколико ликова седи уз пиво причајући неке теме како би убили време. Водопија својим плавим цветовима засењује бачену кесу у којој труле остатци хране. Суманути возач даје гас на Брајковачкој правини јурећи време које никада неће престићи… На првој кривини мора успорити а ја сам ето ту иза две окуке са мојим бајсом. Скрећем на каменити пут и ту прича тек почиње…

Возећи се по асфалту је као кад си у граду, али када скренеш по неравном путу којег обликују кише некако си прешао у другу димензију која није удобна, равна и досадна, она је препуна живота. На том минималистичком путу видиш пуно више призора и осетиш мирисе које не потискују издувни гасови ауспуха и индуистрије. Ти призори изоштравају чула у човеку. Никада нисам волео да одем у природу са друштвом а да се из аутомобила одврне било која музика. Некако ми је то чисто малтретирање ума и околине.

Мисл

Онај тренутак када седнем и одморим под хладом бора, за мене почиње лов на кадрове. Сјединим се са објективом и уочавам призоре које ловим. Кући донесем и по 600 фотографија од којих изаберем свега неколико. Али док фотографишем ја се духовно храним и изоштравам ум којег редовно тупе свакодневнице живота. Када осетиш ту другу страну живота, тек онда имаш избор да бираш колико ћеш себе доводити у глупост да зависиш од тапшања по рамену, до неког  престижа или статуса хваљења или ћеш отићи тамо где се једноставно осећаш лепо и природно. Када очистиш ум и вратиш се у варош, невероватно је колико прозреш и најобичнија јављања људи. Видиш погнуте главе, везана срца неважним стварима и траћења времена на нечему што на крају напустити мораш а то за шта си се борио и кривио кичму или труне или неко други узме…

Када увудиш другу страну живота коју модерни живот беспоштедно убија, схваташ пролазност свега. А циљ модерног друштва је да ти покраде сав унутрашњи мир како би зависио од њега потпуно. Све што се више предаш материјализму, он те више увлачи у патњу обећавајући срећу коју никако не можеш да досегнеш јер је просто ту нема. Згртање пара је неутешна жеђ. А ко је утолио жеђ киселом водом? Е као што је вода једино пиће које утоли жеђ, тако је и духовна страна живота једини извор истинске среће, све остало је кисела вода са прелепим етикетама на флаши…

Не знам што сам вам ово испричао, нешто ми дошло. А можда ће неком и да користи 😉

Залазак
Фото: Иван Стефановић
Advertisements