Исповест првог пољупца…

Рођен сам као најме 1972 године у Титовом Ужицу, оном Ужицу Титовом где историја доказује да су га прво ослободили четници а не партизани ал’ ко је имао победу тај је и режирао филмове на којима смо подојени. Но, ја сам рођен те неке године а осећам се ко да сам 1937 дошао на овај свет који више личи на онај и да сам отишао а не дошао. Ту негде вијала је “ слобода “ и сва грађанска права уколико се не огрешиш о демократију па ти дођу чике у кожњацима. Нисам гледао Титову сарану, био сам први разред и играо сам се у песку и ако је учитељица Јулка наредила да то посматрамо. Ја сам се клео да мој лампаш црно бели Отело фабрике није радио а мајстор није имо’ лампу да замени. Истина је што би у цртаћу повикао Сунђер Боб. Играо сам се у песку са мојим камиончићима а ћале после тога није могао да добије никакав кредит. Истина је! Ја сам засро ствар јер сам написао у писменом саставу “ Смрт друга Тита“ : “ Друг Тито је умро“. Па ја сам био објективан, констатовао сам смрт онако како су и рекли. Ал’ мени залепи учитељица кечигу ко врата. Од тада сам се прокурчио па сам бојкотовао чувена купљења шљива. Као најме разред основне школе иде чопоративно и купи шљиве код неких сељака. Те паре најме иду за екскурзије а реално родитељи и поред тога морају да плате. Е ја нисам хтео да купим шљиве јер сам као искусан анти – Титоиста ( јаслички одред страних плаћеника) прозрео капиталистичке манире у сред комунистичкиг братства и јединства. Братство ти је мој брале она фела која рмбачи а јединство су они на положају који једиствено узимају паре. Тад сам схватио као јаслички агент страних служби  (ЈАСС) да комунизам у Југославији обожава капитализам. Након свега порасто сам у највећег љутог непријатеља сопствене државе а скоро сам променио Отела и прешао на транзисторску технологију 😉 Ко је глуп он неће схватити поенту Отела…

Balkanski-spijun

Деведесетих година са почетком девет, ја сам имао по коју длаку на образу. Таман сам провалио како се љубе девојке а оно се заратило. А пре неколико дана хвалио се комшија како су ишли у Трст на кафу из Косјерића. Клео се у црвени пасош. Таман сам и ја помислио да ћу тако ал’ кад ја тамо а оно међутим. Порока се братство са јединством таман кад сам шћео да скинем невиност. Но’ успео сам ја ал’ би јебено 😉 Наједном појави се национализам. Да вам не би тупио како је национализам изгледао нама који нисмо имали везе са њим, ево вица који фантастично објашњава ту ситуацију. Фата се хвали Муји како је имала секс са интелектуалцем. И прича она њему како је он шетао, причао песмице, очи јој поредио са звездама, извео је на вечеру а латице од руже по столу. Одвео је у собу а тамо свеће. А онда се скинуо и показао пенис! А Мујо ће: “ Шта ти је болан Фато пенис“? Их ба, то ти је ко курац само оволишно… ( Извињавам се на вулгарису ал’ тако је како је). Е тако је моја генерација дочекала национализам у Србији за коју смо знали онако и ако само живели у њој ал Југославија је била мајка. И наједном почеше оне песме Ој војводо Синђелићу , па од Тополе до Тополе. Јеботе шта је ово? Као наједном сад ваљају ти ликови а до јуче бише највећи непријатељи народа и народних права. Појавише се типови са упасаним тренеркама и кримос Аркан чији је тата био војно лице и постаде фаца. А пљачкали по ратиштима ко оне чике у филму “ Лепа села, лепо горе“.  Па неки Легија поста тата, па неки капатан Драган. Све ликови ко из ових сад филмова о супер херојима. Брате и ови амери каскају за нама, кад су себе Аркан и Легија били супермени, бондови, каметани Америка. Но, имали смо тада и опозицију што је за нас била новина. Све се тих деведесетих тако променило да је моја генерација прсла ко лајсна. Улаз у дискотеку коштао пет стотина милијарди динара. Тад смо и чули за инфлацију. Ал’ се череци редовно делили на цементари. Пара није имало ал’ месине кол’ко ош’. Е то што се народ тукао у редовима за уље и шећер то је и данас дању недефинисано. Небеска Србија а рани се на уљима и шећерима, ђе је ту бре пост на води??? Ђе је ту здрава исхрана. Па ђе су били силни нутриционисти да објасне да су зејтин и шећер основни отров у исхрани? Но, ми смо се тукли у редовима око тога а знали смо и око леба. А ево данас сви говоре како леб није здрав па што онда не рекосте него ми још бриди потиљак од пензоса што ме спичи штапом у главурду…

Рат се завршио коначно. На телевизији су прогласили победу. Победисмо и јебаше нам матер што рече ономад Бора Ђорђевић. Стигла револуција. Ја већ прешо тридесет година, нервозан ко пас, нисам се ни оженио, а кад да стигнем? Толико тих протеста и спасавања државе да ми није пало на памет. А било је ту и романси ал’ отаџбина зове и не сме се стати! Преживели смо Вука Драшковића и његовог кума Шешеља. Преживесмо Слобу. Убише Ђинђића па му сви на сарану дођоше онако масовно да би после вратили оне против којих се овај иксан борио. Би Коштуница, би Тадић, и дође Николић и дође Вучић. Ух прескочих нову епоху. Њу знају сви али дошао сам до краја приче а крај је јебачки…

Данас сам прешао четрдесет година а и даље можеш најебати због речи. Још од смрти друга Тите па до данас мораш да се брецаш од неких тамо на власти. Ништа јебено се није променило. Све је исто само нема Тита, Слобе, Коштунице, Тадића… Сад је Поново онај лик што је личио на розгу а звао се онда Вучић Шешељев. Сад је председник Србије Томислав Николић којег памтим када је дошао на Радио Косјерић у јебеним војничким чарапама.

5
Томислав Николић у студију Радио Косјерића, обратите пажњу на чарапе!

 

Еј бре, клинци се ложе на Аркана и Легију а ја још памтим први пољубац онако смотан док срце лупа дивљачки. Јесте после дошао рат али тај пољубац једне невиности пробудио је борца за слободу који и данас дању сања то нешто што нема нигде а зна да је ту негде на дохват руке…

Данас ми је председник општине јебени кувар а заменик му неки лик што је радио некад у Елкоку и био обичан радник. Данас када схватим да сам добио кечину из писменог што нисам гледао сарану ћопавог загорца и видим ко је на власти, па само могу да захвалим наивности и неискуству што нисам оног дана пред рат, спаковао кофере и отишао у три лепе мајчине тамо далеко где стварно цвета лимин жут а не по потреби да се пева да наложи идиоте који би да пуцају. После кечине из састава сам требао да одем али био сам први разред. Одавно је требало побећи одавде још ономад после победе комуниста. Сад би бар можда био трули капиталиста или трулио би у гробу. Овако чекамо смрт још од братства и једниства и хвалимо се Трстом а сад не мрдамо ни прстом. Странци су криви за све, они су нам турали у руке пушке, они су пуцали нашим прстима и певали љепа наша и ко то каже, ко то лаже. Ајде бре да се не лажемо, нико нам није крив осим нас самих…

Advertisements