Врло, врло задовољан тип ;)

У задње време кад год се сретнем са познаницима и пријатељима чујем констатацију да је све прсло. Нема више оптимизма, просто речено ми смо у колективно у говнима.

“ Радим по десет сати, плус одем и рмбам после радног времена, ал’људи ја пара немам“. Те речи ми још одзвањају од мог једног пријатеља. Док ми се јада видим потиштеног човека којем се просто срушио свет. Вредан, способан ал’ не вреди, туга га прекрила јер му живот у Србији убија смисао свега. Пре пет година моји пријатељи су живели сасвим другачије, данас сви раде али помака на нешто боље ни на помолу. Не иду на летовање, штедња на максимуму. Они који немају посла као ја лично, сведени смо на минимализам. Искрено речено моја тврдоглавост још ми недозвољава да признам пораз и да морам прихватити начин живота који нам је наметнут. Он се своди на десет или више сати рада код газде за ситну лову и један дан у седмици који си слободан. Идеш болестан на посао јер боловање кошта плате а и лако може да се деси да попијеш отказ. Газди како се ћефне може да ти смањи 10% плате. То је сада тај смисао и начин живота у Србији. Слободно време које имаш је мизерно па креативна способност човека вене и на крају постанеш тип који ради, једе, легне и тако док не умреш.

Дакле, сви смо незадовољни, сви пиздимо на све а Вучић и даље најпопуларнији политичар. То је због тога што прихватиш оберучке било какав посао само да би имао плату па била она и 15000 динара и не буниш се. Не сметају ти ни бушне чарапе, јебига не виде се а нећеш ући код неког изувен 😉 Прихватио си и то да седиш кући и буљиш у ТВ како би попунио време до спавања. Не идеш у друштво јер немаш пара за пиће. ТВ си платио струјом и то ти је то. Да путујеш негде немаш са чим. Све ти је сведено на исту причу, на један такт и радиш то сваки дан као навијен. Досада ти полако изједна нерве, постајеш циник, гунђаш себи у брк јер се чуваш за сваки случај од свега како ти не би било још горе. Док ти водиш такав живот, политичари запошљавају своје другаре, примају плате, узимају дневнице и зајебавају се до миле воље. Ти ћутиш…

Сав као такав, сваки дан гуташ горке кнедле и хоћеш да прснеш од пресије. Али ћутиш! Једва си скупио пара за огрев, док ти овде у општини седе функционери и ладе јаја за плату коју ти сањаш, али ћутиш! Све те боли кад дођеш кући, легао би да дремнеш али мораш да одрадиш још неки посао да кане бар мало још пара. И док ти то радиш, један функционер из општине оде до Београда државним аутом, узме дневницу и врати се кући. Он се возо и зарадио а ти и даље ниси прилего само да би ти канула једна црвена у џеп. Али ћутиш ко тутумак…

Једни оду у другу крајност. Висе на фејсу и живе од лајкова потпуно игноришући стваран живот. Матори људи сами себе сликају и кревеље се за селфи. Једни другима лајкују сличице и изјављују комплименте. И редовно ћуте…

Мени је једино жао нас који не ћутимо, који не прихватамо диктат смрдљивих политичара али испаштамо због свеопштег ћутања. Зар смо дошли до тога да ће бити бауци они који не желе живот прслих чарапа, подераних ципела, јефтине радне снаге? Зар ћемо сви ми који не желимо да нас ико јебе у здрав мозак бити државни непријатељи? Да ли сте ви нормални сунце вам јебем блесаво??? Од чега се више склањате и који то живот чувате? Још мало какви сте, тућете се око контејнера јер сте давно продали кућни тањир за ћутање…

Advertisements