Отишла је легенда…

Задњи пут смо се видели када сам силазио низ улицу а матори ми вели: “ Иване, ајде не било ти заповиђено, баци де ову кесу у контејнер да се не кљецам овакав до доле“. Уз још пар речи и охрабрења да се бори опростили смо се. Био је то мој задњи сусрет са легендарним маторцем Драгишом Марковићем званим Џакуља.

Био је то способан човек старих метода којих на жалост данас скоро и да нема. Био је наставник физичког васпитања. Учио нас је моторици, спорту и свим оним практичним вештинама. Строг и неумољив знао је да нас и казни а ми смо као клинци гунђали. Касније сам схватао поенту Драгишиних метода. Његова гвоздена дисциплина пренела се и на мене па сам делом постао као он подучавајући ученике борилачким вештинама. Козлић, вратило, греде све смо то ми код чиче научили. Ја сам био веома стидљив дечак. Но, Драгиша је делом учинио да будем борац кроз живот. Ознојен и врућ налио сам се воде у школи и Драгиша то види, звизне ми шамар уз хладан глас: “ Шта то радиш Стефановићу? Хоћеш да те срчка звекне? Никад се не наливај хладном водом после напора“. Тај златни шамар је истерао моју стидљивост. А после тога никада нисам пио ледену воду знојав и врућ…

dragisa

Џакуља је био голубар, имао је оне његове чувене црвене голубове ћубане које ми голубари зовемо Дарчини. Колико сам само слушао прича о голубовима и уживао са чичом да проводим време. Задњих година дођем код Љубана голубара а чича сиђе низ степенице. Дивио сам се том човеку који је преживео толико можданих удара. Матори је обаљиван али је и устајао! Јако срце и челична воља овог човека пратили су цео живот. Још се сећам обележавања годишњице матуре када се чича појавио са штапом. Сви смо му аплаудирали дуго и дуго. Био сам поносан на њега.

На жалост чича је отишао… Бог је решио да га одведе код себе. Доста се и мучио, предуго је трајао меч. Ја сматрам да је чича отишао као победник не на бодове, чича је нокаутирао време и све недаће које су га сналазиле.

Превише квалитетних људи одлази задњих година са животне сцене. Да ли смо шта научили од њих како би то знање преносили даље? Ни сам више не знам како да се носим са овим временима где се више не цене вредности и знање. Верујем да је и маторог све то болело данима. Генерације попут Драгише имале су пут, вољу, знање и харизму. Данашње генерације не виде даље од дисплеја на телефонима…

Недостајаће ми мој Драгиша… Само када се појави онако тихо будио је у мени кураж. Косјерић је од вечерас празнији без нашег легендарног Џакуље. Почивај у миру драги наставниче, голубару, ловцу, фајтеру, мудри и добри човече. Хвала ти за све што си чино за многе генерације. Хвала ти и за вештину живота без које лично не бих данас био то што јесам.

 

 

 

 

Advertisements