Ко не прочита добиће заушке ;)

Негде у ноћи у кутији од балвана направљеној младост лаже себе преваром свакодневнице. Дим по дим и вешто оправдање за себе да је канабис лек и да је то нешто као чај од нане. Перцепција победника из угла губитника на крају заврши неславно. Коме рећи да то није добро? Узалуд речи, узалуд приче кад се то дављеника не тиче.

“ Ових дана ја сам болестан од људи, немој да ме дираш, сутра ме пробуди“ – Б.Ђорђевић

За столом гори славска свећа уз формалне догодовштине из прошлости. Напрасни смех гостију пуних уста печења уз ред шприцера и пива. Не сећамо се више ни сврхе крсне славе али се редовно окупљамо као верници за трпезом веродостојних атеиста. Чак ни политику више не зборимо јер нам је јасно да смо постали немоћни над сивом масом замућених глава. Пламен свеће игра плес на ветру док се дим од дувана завлачи у одела а кад дођеш кући смрдиш ко пепељара. Некад не тако далеко а као да је век прошао, седели људи насмејани и ведри јер су били своји. Данас ти исти људи натоварени проблемима и обесхрабрени на радним местима зарађују кинту док им изнад главе вија могући отказ ко замјеви на ветру.

“ И опет лоше се осећам, кружим као зао вук, јер много тога треба рећи а нема речи, речи за истину “ – Кербер

У клоњи гледам уморне очи у огледалу. Зурим у себе непријатно изненађен затеченим стањем на лицу. Године су изрезбариле боре и седе длаке. Зашто се чешће не погледам у очи, можда не бих триповао младост? Ко си ти? Шта радиш у мом огледалу странче?

“ Мењам се, мењам се и није да ме боли, али мењам се, мењам се и није ми по вољи“ – Парни Ваљак…

Потребна ми је кључна реч да отвори све браве у главама људи. Потребна ми је искра од десет хиљада степени која би запалила плачне погледе уцвељених људи. Где наћи утеху? Тумарам у мраку клизајући се у кораку на стази поплочаној интригама. Чељусти гладних авети круже око мене тражећи слеп угао за ефектан напад. Црв сумње гамиже у глави стварајући редовну параноју завере мрачних сила и урота.

“ Песма је једна а многе су речи, и да ли да волиш док ђаво на крсту клечи? Нестају око мене и одлазе да се никад не врате“ – Улични Анђели

Бесан пас лаје на точкове! Некад љубимац док га нису изгустирала размажена чељад брижних родитеља. На улици редовно тучен камењем поманиталих клинаца који не маре за пасја осећања. Редовно стварамо аждаје кривећи природу . Кад пас уједе из самоодбране осуђен је на смрт јер узрок никад није крив и ако је увек доказан…

“ Некако збуњено љуљамо клатно живота задњи пут, које ко снег на топлом длану топи нас заувек “ –  Ван Гог…

Јесен у нашем крају не долази жутим лишћем већ домаћицама које редовно отресају гране нервозним грабљењем и метлањем. Јесен је задњих година пошаст лишћа које треба што пре дезинтегрисати у контејнеру. Немарни комшија испразни пепео и жар који после шаљу димне сигнале у запаљеном лишћу. Ветар разноси дим а у диму искачу псовке уз тресак затварања прозора.

“ Прошетам тако случајно уз ваш раскошни врт, и сада ми је јасан ваш животни пут. “ – Атомско Склониште…

Друга кафа у мојој шољи са смајлијем који се кикоће. Кофеин насушни размиче завесе на очима. Тешко мени и сличнима ако останемо без кафе за време проречених катаклизми. Видим себе како у Нојевој барци испијам кафу на палуби док спашене звери сикћу на мене. Кафа буди оптимизам јер сам на тренутак умислио себе као Ноја. Мада је данас пожељно бити ној са забијеном главом у песку да не видиш оне који те гузе у пролазу. Животна филозофија у нас србаља је да све што нас снађе лоше то трпимо правдајући да може бити и горе. Ко да нас је правио Марфи.

“ Србин је луд, србин је проклет. Једном га убијеш он хоће опет“ – Рибља Чорба

Крезава баба кличе премијеру који себе сваки дан премијерно емитује на телевизијама. Баба га воли, баба се моли да га не стигне ни један државни удар информера. Баба му кличе, баба се не миче док јој на носу спавају ђозлуци ко тегле. Баба не мари што јој је смањио пензију и док нервозно плете вунене чарапе, јебе оца и матер страним силама и домаћим издајницима који оће да науде њеном премијеру који се премијерно емитује на дневнику. Он је њена звезда ко Сулејман, ко Касандра, ко Маријан Ристичевић са фарме на десном углу телевизора са ружичастом посраном флеком која постаде лого. Не дирај јој Вучића ти балавче који не знаш ништа. Баба све зна и најбоље је да и ти седнеш и плетеш трпећи своју беду достојну црва за мамац пецароша…

“ Купио сам себи на дар један мали жути кишобран. Да замени сунце кад падне киша“ – Атомско Склониште…

Кроз прозор магла покрива видике уз ритмику циркулара. Закаснео снег пружа прилику да се дрва насеку. Хладно је…  А ја сам коначно истресао мисли у Мислионик. Време је да устанем и обрачунам се коначно са неудобном столицом. Сигурно ради за Вучића кад ме све време подбада у кичму и пушта жамрце низ ногу. Само се љуља и жуља. А да сам писао нешто друго била би удобнија, знам је, не воли моје дупе ал’ шта се може кад јој је посао назадан 😉 И за крај неки стихови из рок песама…

“ Тражим један нови свет, стварност мојих жеља свих. Где да нађем његов траг и пут“? – Сверемена на време…

 

 

Advertisements