Мерак једне суботње вечери

Звук гитаре и песма… Те вечери само запловили у чаробном чамцу кроз прошло време. Славили смо рођендан мом пријатељу Димчету. Не могу а да не задрхтим наспрам толиких лепих успомена у тој соби где смо као клињари вежбали прве акорде а знајући да нас деле врата од гитарске легенде Бакија. Можда је Димчету било лакше али ја сам имао страшне треме. И после толико година ето ме ту са гитаром. Време нам је украло Бакија али није и сећање. Његови плодови су видни. Ту је био и Кики који је од њега учио прве кораке и чуо легендарне савете искусне величине вештих прстију.

Дуго нисам видео свој родни крај, пролеће је сада мене обузе сета… Други Начин на наш начин пробијао се кроз зидове топивши минус десет напољу. “ Сада си заљубљен у електричну гитару, али одрастајући све ћеш више волети дрво и своју акустару“ рекао ми је једном Баки. Ухватио сам себе како је био невероватно у праву. Акустика је нешто интимно и вешто са оним призвуком блуза којег импровизујеш у свакој песми. Седим и гледам како Кристијан Ерић плете по жицама а Димче и ја са поносом намигујемо један другом да он не види. Неки нови клинци порасли и надрасли маторе рокере који су сањали један сан а он се заправо преноси у наслеђе ових млађих.

Сећали смо се те вечери свега и свачега. Данас смо зашли у четрдесете а некако се још осећамо на двадесете. Дал’ нас у души држи оно дете које нисмо убили свакодневницом или смо просто превише у звуцима који живот чисте од сваке пошасти. Брана села са нама а пуно јој срце. Запевала је севдалинку а ја остао без текста. Еј, донели смо позитиву и разгалили једно срце. Мислим да је те вечери у блоку зграда у сред мраза исијавао један део од нечег чега се сваки дан одричемо и мењамо за друштвене мреже преко рачунара. Дешавао се живот са живим учесницима који се некад звао дружење.

Написао сам ове утиске јер била би греота да не поделим са вама драги читаоци. Можда ће и вама изазвати неке емоције и присећања када смо ходили улицама пуни радости и идеја. Сваки дан нам убијају снове или увијају лажну срећу у паковања фотошопираних осмеха. Тако мало треба да се људи осете људима. Мерак брате, мерак, то је оно што фали свуда и то је оно што је и кафану убило, рече једном Харис Џиновић на некој телевизији.

А мени те суботње вечери би је прави мерак, гушт и задовољство. Посебно што смо Димче и ја после толико година поново заједно свирали гитаре и певали…

Advertisements