Кога данас попишати?

Првог дана када сам проговорио преко Радио Косјерића постао сам мета знатижељних људи ко сам, шта сам и што сам? Што баш он да буде ту? Што баш он да свира гитару, и што он да буде тај неки ту и тамо овде и вамо? Знате, ми седимо и посматрамо шта ко ради и ми све знамо а ништа не радимо као ти неки што им свакодневно попишамо труд. Данас продавница не ради због годишњег пописа. А ми данас а ни сутра па и прекосутра не радимо због свакодневног попиша-вања оних који се нечим баве и штрче у варошици. Они би то боље од тебе само неће јер им је то безвезе… И кад су они то радили кад није то ни постојало… Класичне формулације варошких филозофа који ничу ко печурке у мемли макро живота…

Свако има право да се нечим бави. Ако сам ја фотограф да ли треба да позатварам све остале око себе да би био један једини? Конкуренција је здрава. Када се тркаш са неким то је велики мотив да се потрудиш до максимума, а када трчиш сам максимум видети нећеш јер нема ко да те погура и повуче до циља…

Људима је пуно досадно чим испуњавају своју свакодневницу оговарајући друге. Немам свој живот па ћу данас твој да мељем, сажваћем и пљунем да би га сутрадан са новим теоријама поново жвакао, мљацкао и пљунуо у поток…

statlerandwaldorf

Зађевице су нас одржале слабима. Данас смо варош сивила. Толико смо се предали апатији да више не видимо једни у другима оно најбоље већ само лоше. Све је мање оних који су креативни да би они који су такви овде имали са ким да попричају. Мораш да се прештелујеш. Мораш да буџиш своје погледе на свет како би те већина схватила. Пуно њих се определи на ћутање како не би били мета дневних коментатора. А то је јако погрешно. Са чиме год да се бавиш буди свој, буди слободан и не остављај никог равнодушним. Имаћеш вазда оне који те готиве и оне којима сметаш. Најгоре је да ти се деси апсолутна равнодушност….

Опасно је то када људи мрзе оне који се баве нечим и то покушавају да осујете како би њима ето то било гушт. Многи ће те попишати као пашче бандеру да би обележили своју територију. Људи су почели људе да присвајају мислећи да је свако нечији и да има за право да му осујети оно што он ради а теби се заправо то не свиђа…

Разлике и постоје да нам не би било досадно. Та шареноликост људских карактера чини свет којег волим. Да нема различитих људи како би бирао оно што ти волиш? Замислите да смо сви исти, да сви имају иста мишљења као ви сами, да се сви баве оним што и ви? Па за три дана би одлепили и завршили у некој лудари. Ако се неки човек бави трчањем по ливади, нека трчи! Што ти не трчиш? Сматраш да је то глупо. Па можда тај који трчи сматра да је глупо што ти сваки дан седиш.  Свако од нас има свој фокус у коме види оно што поред њега неко не види.

Мишљења не можеш спречити, то је немогуће. Мишљење је као дупе, свако га има. Незгодно је када све крене од мишљења па се онда дрскост повећа и почну да ти се мешају у живот додавајући њихове боје на твоју слику који си почео да црташ. Нека граница драги моји мора да постоји… Акција има своју реакцију…

 

Advertisements