Због чега постоји Мислионик?

Често ми дође да се манем писања о свакодневници нашег живота. Уморан сам више од приче и указивања на неправилности. Схватиш да си на ветрометини супростављених мишљења а са друге стране видиш и подршку која ти даје крила. Али у свему томе треба очувати мир а то је у мом случају велики напор.

Сваки дан осетиш нелагодности јер причати истину и указивати на оно што многи мисле а ћуте је Сизифов посао. Одмах ти прилепе све и свашта или просто речено прогласе те за лудака и то оног исфрустрираног који то лечи на друштву, цркви и политици. Тада се осетиш поражавајуће не због тога што је то неко рекао о мени већ о томе да људи и даље не виде да све што пишем је оно што се догађа у нашим животима. Да ли ја измишљам да живимо бедно и лоше? Да ли сам измислио да је Милијан Стојанић обећао 100 радних места за један дан? Да ли сам измислио то да свештеници возају добра кола имају пуно тога што ми смртници немамо? Еј, ја пишем оно што је очигледно и виде све очи грађанства. И поред свега што је очигледно они те оспоравају као да измишљаш нешто што се догодило.

Ја лично немам користи од писања на Мислионику. Да сам хтео могао сам остати у политици и не бих изгубио посао. Нисам могао да будем тамо где је неправда, просто је то тако и такав сам. Могао сам бити у СНС-у и то висококотиран члан али нисам јер сам видео како се ствара странка и видео која екипа долази и шта нам се спрема. Мој стомак то није могао да вари. У политици сам једно научио да је бити члан странке ђавоља работа, да је сама политика курва и да ту само душу можеш изгубити. На жалост политика је ушла у све поре друштва. Политика је и код лекара и код просветара и код попова и код оне бабе на шалтеру, и код ђеда Милојка који погрбљених леђа чува краве на ливади. На жалост заражени смо раздором лидерашења. Навијамо за лидере уместо да бирамо најпоштеније и кажњавамо на изборима сваку лошу политику. Али нас купују за време избора за паклу цигарета, за два пива, за слатке приче. Ми уопште не гледамо ко су ти који хоће власт. Толико смо слуђени лидерима да не примећујемо кукавичије јаје које нам ти лидери потуре после избора. Ево Вучића сте гласали а добили сте кувара за председника.

Када поскупи нешто у продавници ти народе мој похиташ да што пре купиш уместо да јединствено бојкотујеш тај производ и натераш трговце да појефтине, али авај то се никад у Србији неће десити. То је наш проблем и права дефиниција нас самих…

Лично се не бавим шта који политичар ради кући, то и не би било етично да радим. Мене једино интересује шта они раде на послу јер тај посао утиче на животе мештана општине Косјерић. Али, сваки пут када су ме нападали то је било на личном нивоу и вређање ниских вредности. Ударци испод појаса. Још ми нисмо дорасли демократском друштву, ми нисмо за ЕУ. Наши политичари нису способни за питања новинара који раде у интересу јавности, због тога је све више новинара који раде у интересу власти. На жалост Вучић нас је вратио у мрачно доба деведесетих…

Све оно што пишем знам да и вас боли и тишти. И хајде да и ја престанем писати и сви остали. Хајде да се више не чује друга страна. Због тога само читам дневни лист “ Данас “ јер тамо могу прочитати обе стране а код других опозиције нема. Тешко нама кад сви заћуте.

Некад се питам да ли сам ја стварно луд и блесав што све ово радим бесплатно! Еј, чак ми не плаћају ни стране силе а мене већ сврстали у те плаћенике. Ја само желим једног дана да прођем улицом не знајући ни ко ми је председник државе јер живим фино од свог посла. Имам достојан живот… Али тога за сада нема а тешко да ће нам се то догодити. Само се запитајте када сте задњи пут имали осећај достојног живота без фрустрација да ли ћете платити рату кредита, да ли ћете имати пара да платите прекадњу попу, да ли ћете имати детету за сендвич и књиге.

Наша свакодневница је у фрустрацијама, тензијама, страховањима. Само ове зиме сам видео како неки мученици краду дрва, једну цепаницу да би се огрејали. Еј, то се догађа, то није спин, то није злурадост, то је јебена истина!

Због тога пишем јер осећам дужност да кажем оно што видим и приметим да то није добро. Без обзира што због Мислионика носим етикете лудака, фрустрираног лузера, оваквог и онаквог. Моје је да ја кажем а ваше је да прихватити то или не. Ја само знам да мислионик има огромне дневне посете широм Србије а и дијаспора га чита. Можда је то добро, можда ће једног дана неко схватити да је ово била исправна прича. Шта год било биће ја не могу ништа променити…

Са поштовањем Иван Стефановић

Advertisements