Сећања и стварност…

Ходам праг по праг индустријском пругом од полигона ка рампи како бих дошао до увода приче. Море клинаца годинама је правило пречицу за полигон овде код Милеве Косовац где се улива улица Носилаца Албанске Споменице где је Соја имала фризерски салон. Одавно ова пречица није више утабана као некад. Полигон је већином празан ту и тамо чује се по која лопта како усамљено трупће на прашњавом терену за кошарку и мали фудбал. Корачам праг по праг и као да чујем једно давно лето где се играла одбојка на том нашем лепом полигону званом Спортски центар. Граја усплахирена игром, а ветрић као да доноси гласове Зорице, Љувице, Љубише, Зорана, Ивана, Милана… Лета у Косјери била су испуњена људима. Шетало се породично, спортисти су се надигравали и нико од њих није имао титулу професионалца јер играли су за спорт а не за паре. Момци су шетели са девојкама тражећи неки интимни кутак за прве пољупце. Живе слике једне приче остале су само успомена када је Косјерић био пун живота…

Стигао сам до рампе, не бих овако споро шетао пругом да сам пре десет година ишао њом. Али возови теретњаци одавно овуда не иду и не буде успаване приче својим трубама. Лево од пруге пицерија код Злаја више не постоји а била је центар једног света на тој страни вароши. Са десне стране полако и сигурно изумиру места на којима су људи седели са мераком. Једино се још бори једна мала кафаница где се окупља старо друштво генерација које су имале здраву младост. Са оне стране Скрапежа полако се губи живост која је до душе већ годинама формална само петком када је пијачни дан. Ни вашери нису више пуни врцавости и различитости. Све је мање шаренила које носе људи. Полако се сивило завлачи у оне погледе иксана који ходе по уличицама тихо и без галаме. Као да неко жели да постанемо сви једна боја а то никако не иде са логиком коју свет ствара.  Нестају продавнице, нестају и легенде а нестајемо и ми који смо тек требали стварати приче по којима би млађе генерације убијале досаду. Уморна лица на све стране, ћутљиве гримасе промичу мимо мене. Спрчена торба излази из продавнице носећи у себи два хлеба и један јогурт. Крнтија од Југа упорно вергла нервирајући газду који псује све са небеса. Где сам ја ово лебац ти пољубим? Као да сам са оне стране Берлинског зида. Зизи цигиш утрпава два жута сунђера за прање суђа типу који не воли ни Сунђер Боба. Поштар промиче на жућкастом мотору са капом коју виђам на главама оних који возе трактор Раковица. Код Олимпијске чесме жубори ледена вода од које бриде зуби и трну прсти кад је пијеш. Преко пута спава хотел некадашњи Скрапеж садашњи Олимпик. Река се још држи у имену али могуће да ће и њу неко купити и да ће се звати Волга из сентименталних побуда.

На тржњаку безличне теме. Још видим окупљања грађана који се буне против режима. Из даљине у сећању чујем Тарзана како уз помоћ усисивача прави буку а остали ритмично пиштаљакама узнемиравају РТС-ов дневник у пола осам. Били су то дани јединства и пробуђених људи. Били су ту сви они који су данас пришли ономе чему су се супростављали. Грмеле су говорнице и протестне речи против неправде из уста оних који данас заговарају све оно што су некад осуђивали. Данас је време сударених светова и ставова. Данас смо у конфузији свега. Људи су постали кварљива роба која иде у правцу личних интереса газећи сваки морални поредак.

Пошта подељена на две фирме, ЕПС подељен на две фирме. Једна банка и гомила чекања по мразу испред. Трафика код Еме урбане легенде више не функционише. Маркет је сада Прехрана, а старе куће постале су бутици тричарија без икакве харизме. Бем ти живот па некад су и продавачице имале став који је пленио људе и привлачио пажњу. Данас видиш одсутне продавце, одсутне купце и задовољне газде. Дом културе седи на старом месту комиран одавно од нокаута новог доба. Превазиђен и прегажен на апаратима за одржавање живота. На спрату нема више Радио Косјерића којег су сурово голим рукама удавили типови који су га деведесетих бранили. Био је то наш понос града и статус културне вароши која је имала свој радио. Испод доле некад биоскоп сада сала за повремена обележавања КУД-а М.М. Да није њих шта би доле икад било? У згради спавају канцеларије странака а на врху помно гледа плакат Вучића. На вратима фотошопирани Веља Илић а преко пута њега сала СПС-а стечена за време Слоба Милошевића којег смо наводно победили. Исцепани Чедомир Јовановић, дречави плакат ПУПС-а, пожутели Тадић, и нестали СПО… Тепих од стотину лета када га је старац Фочо први пут ставио.  Легендарни кафић Евергрин постао је магацин а још чувенији омладински клуб Манус узгајалиште влаге и буђи.

Зграда општине Косјерић набрекла од кадрова утрпаваних политиком. На спрату живе богови створени паганским мерама Пајсер бригаде из Крагујевца. Зграда општине невероватно подсећа на сваку војну зграду у касарнама. Степенице исте шеме и мирис устајалости. Општина је сервис грађана по некој логици, али то је више сигурни хлеб на државној сиси. Каква власт таква и општина. У тој зиданој кутији од зграде продефиловало је пуно политичких гарнитура. Ова задња је дошла на летовање. Они су власт схватили као добијено летовање на Хавајима за две особе које су добили скупљајући чепове од пива. А кад летујеш онда и пландујеш и плус ти плаћено све…

Да не идем даље по вароши призивајући светлу прошлост а и зима напољу. Враћам се свакодневници која нас је пресвукла нашим ћутањем и слегањем рамена. Ово данас што нам се дешава је последица ликова који кажу да их боле она ствар. И оних ликова који ћуте да би им неко други створио рај. И оних типова који ће продати четири године за мајицу странке. И оних типова који би да буду Миливоје ватрогасац ДСЗ и ОНО. Када будемо такве потиснули можда нам се деси и живот…

Advertisements