Успутна прича

dscf0014На друму уз криву гуму на вибрацији пичи зелени југић ка Чачку. Бранко до када ћемо више бити у овој причи која се бори непрестано за бољи живот? Гледајући низ пут Бранко се смеје јер заправо речи више и нема које би објасниле због чега нам се деведесете непрестано понављају у животима. Назире се тунел онај чувени Вељин. Обриси светла боре се у мраку, југић жижи својим фаровима ко неки мали свитац. Из мрака у светло ух бре како то некако сањиво звучи. Да је среће да је овај мрак у Србији потрајао као пролаз кроз Вељин тунел. Али у мраку живимо одавно али овај никад тамнији, никад хладнији. Неко је погасио и звезде да их не видимо и не чезнемо за висинама. Неко је угасио манире да се у мраку побијемо уместо извинимо ако смо један другом случајно стали на ногу. Неко нам је угасио културу па нам живот воде они који не би препознали културу и ако би им пала на главу. Неко нам је угасио веру да би се клањали њему а не оном ком треба. Неко је сакрио наду па нам се чини као изгубљена јер надање је опасно по сваког сејача мрака…

dscf0065_lznУлазимо у Чачак који је некада био некако ведрији. Памтим га по насмејаним људима, данас је некако кисео. Улице су полупразне, а над нама вија огромна слика Вучића. Погледам горе и видим напредњаци нешто шуњају по својој канцеларији. Јурили смо књижару не би ли Снежа у Лагуни купила књигу неком на дар. У књижари мирис прича где у нас зуре наслови. У шали сам рекао сад ће милиција да нас ухапси јер смо ушли у књижару а то је јако сумњиво у данашњем систему 😉 Напољу ошине леден ветар у моје ровите синусе. Шмркавица ми не гине. Били смо пре свега у регионалној телевизији Телемарк. Причали смо им о пролећу где се све буди. Причали смо заједно са другарима из Краљева. Под рефлекторима три камере зуре у нас који говоримо о буђењу. Пуно тога је речено и нешто питано. Коме ће доћи до ушију не знамо.

dscf0005dscf0006

Овако се пали и гаси грејање 🙂

Пијем кафу у Роди лошег укуса. Снајка која ју је кувала и није за удају ако ћемо по бабским причама да је кафа меродавна за процену. Седамо у зеленог змаја како би дошли до родног завичаја. Бранко стаје негде поред пута, отвара хаубу и покреће грејање које је данас истим поступком угасио. Не видимо Мораву за разлику у доласку која је била сва у оштрим контрастима. Пичи југић пирећи мало топлог мало хладног ваздуха. Дихтунг му није јача страна али пичи и ево нас поред наше депоније ограђене. Шта ти је судбина да кад видиш депонију одма знаш да је ту Косјерић. А у Косјери пар људи промиче. Растајемо се уморни. Емисија је већ у програму а сутра и реприза.

А деведесете мирно стоје и гледају нас подругљиво као да никад неће отићи…

Advertisements