Сопственост Косјере…

Јутрос отварам очи а комшијин кров бео. Е само си ми ти требао за добро јутро мокри снеже. Виша сила не констатује мале цврчке. Виси баба на снегу и дрхти, а где си пожурила на прво сунце? Није баба гледала “ Варљиво лето “ где мучени Славко Штимац глуми матуранта Петра који  јурца женске неуспешно. Тако и март јурца идентитет јер више личи на неку јесен којој зима непрестано прети. На прагу пролећа снег покрио Косјерић који је гацав од блата. Неки дан сам променио спољне гуме на бициклу, подмазао све и мислио ето мене на старим путељцима, али као што то бива увек не можеш кад ти хоћеш већ кад виша сила каже.

Улица Косовских Јунака која је била некад Албанска споменица да би је преобратили у Миловоја Ракића па опет врнули у Косовске јунаке, спава зимским сном. Нема ту оних старих иксана који су били бренд ове улице. Време их однело, а ево ја их увек видим кад пођем у варош. Комшија Голуб шетка улицом и повремено подигне панталоне на горе. Нема ни мог теча Владана да ме поздрави са клупице у дворишту. Нема ни баба Милорајке, нема доле ни Стева ни Варнаве, нема сијасет људи који су раном зором нешто радуцкали. Били су ранораниоци као и птице које огласе добро јутро песмом а моје комшије неким радом. Улица Косовских Јунака улива се у Албанску споменицу која улази у Милеву Косовац да би на крају све то било у Карађорђеву главну матицу. Све неки симболи из прошлости славне који данас неславно пролазе. Умирањем старих људи као да нам умире и опште лице вароши. Слабо се појављују карактеристични ликови новог доба, некада смо их имали у свакој улици. Да ли смо као наследници посустали у сопственом идентитету? Као да нам је неко угасио кураж, сопственост и упалио  програмску шему једноличног понашања. Мићо Кепица данас и даље фура свој фазон који се не осврће на руљу, медије. Он је свој, посебан и слободан. Неки му се смеју али немају себе већ се повијају како власт каже. Знате ли да смо ми некада били много здравије друштво? Зашто? Па имали смо на сваком кораку људе који су држали до себе, а сада имамо оне који се држе власти која им је одузела сопственост.

13100864_10207724780612318_3703878417561082638_n

Нема више ђеда Данила да прошпарта Карађорђевом улицом са својом бициклом док се вијоре велики бркови испод носа. Данас Нешо има више сопствености него многи који седе на положајима, а Неша сматрају лудим. Сетите се многих којих више нема, како су нестали ова варош је постала досадна. Нема више људи који су на сваком ћошку имали то нешто специфично и препознатљиво. Они су нам оставили безбројне догодовштине и приче којима ми убијамо досаду у свакодневници.  Када улицом видим Шустера како иде господски дође ми да му се поклоним. Он има већу сопственост него и један поллитичар у Косјерићу. Држи до себе, има своје принципе које никоме не продаје и нико му не може одузети његова начела која га држе у животу. Нема нам више Драгише Џакуље који је био ризница прича али и човек који је многе генерације научио корисним стварима. Недостаје нам и Гане у Дому културе када је ова установа била жива. Нестанком таквих људи установе од културног значаја немају више подршку јер су геаци преузели власт и везују руке креативности онима који воде те установе. Имали смо људе али нисмо добили достојне наследнике сопственика. Препустили смо се ничему и сада живимо повијено.

Косјерић се неће спасити преко политике, ова општина мора да врати идентитет у људима. Има их али они су потиснути и ником више не значе јер је дошло доба да су од значаја барабе, лопови и политичари. Некако морамо пронаћи формулу која ће вратити сјај у очима народа. Морамо им указати пут где се проналази достојанство. Сада већина живи да преживи, сада смо мрзовољни и превише запрљани политиком. Уцењени смо послом лоше плате. Вазда нам вијају откази ако дигнемо глас против неправде. Немамо слободу јер смо изгубили приходе од којих смо живели некада мирно. Паре имају они који су на власти. Паре имају и они који су на распаду државе покуповали јефтино фабрике и предузећа. Данас нам купују гастабајтери део по део вароши а ту варош је стварао онај јединствени народ са сопственошћу.

Морамо научити од прошлости како се гради будућност. Уколико живимо од данас до сутра, прекосутра можда неће ни нас бити…

Advertisements