Хоћу да знам куда води овај пут…

Пролазим поред Елкока и гледам са једне стране приватно што је било државно и успешно где је радник имао достојанство а сада вечитих 10% мање и чувену дискотеку Манус која је била институција за младе генерације. Нема ни једног ни другог. Нема Евергрина, нема оних осмеха, среће а нема ни збивања. Суботом увече аветињска варош повремено ослободи буку из неког кафића који више звучи на свадбу а не на забаву младих. Џукци спавају по ћошковима, а ветар ваља по улици јучерашње новине где пише: “ Биће боље 2018.г. “

Кафеџије џуме са по неким гостом и пребирају приче из сећања, а варош забијена по кућама зури у телевизоре гледајући јефтине забаве. Згурени радници промрзли хронично хитају из хладњача радећи дванаест сати за плату која нестане као дим из луле. Једини приход чврсто их веже за ропство богатих газди. Негде код задруге неколико пјаних смеју се кисело уз најјефтиније пиво лагајући једне друге  надреалним причама где они играју главне улоге. Расвета у мојој улици касни читав сат времена, мрак се одомаћио. Контејнер смрдуцка на паљевину. Стојим и ослушкујем тишину. Нигде никог само пуста ноћ под немим звездама.

Са бандере кези се Вучић обмотан лепљивом траком помахниталог активисте. Мало је изгужван, мало је поцепан мало више личи на стварни живот Србије. Помислим само како би прошле плакате Милијана Стојанића у Косјерићу. Али неће он турити своје, лакше је њему да цепају Вучића. Зид преко пута мотела Извор је зид напредњачких плаката а по свему судећи то је зид плача. Тржни центар некад препун људи који су се борили за своја права комирано спава. Било је ту и оне срамоте из времена црвене банде. Питајте изниклу жалсону врбу код такси парка шта је видела ономад једном. Рекао јој стари пањ на ком је никла да су ту поред њега млади викали маторима: “ Где су вам деца “! Где су вам деца заспали радници, сељаци, занатлије… Где сте ви сви? Како живите грађани општине Косјерић. Где су вам снове украли јунаци илузорних прича? Где сте и шта сте и како сте?

Зима далеке 1997.г.  Кордони полиције а Косјерић пркоси страху, батинама и претњама. Негде из масе ричу усисивачи Тарзана, Влајана и остале екипе. Попуњавају их пиштаљке и шерпе. Са прозора пописују ови данашњи герељи што су у СПС-у и ПУПСУ народ на протестима. Мрзели су нас као да смо им све побили. Било смо хорде зла, наркомани, продане душе, домаћи издајници, петоколонаши, помрачени умови… Маркирали су нас као и данашњу омладину. Све иста мустра. Али из дана у дан све смо били јачи. Шетње у Косјерићу пробудиле су онај наш познати инат. Локални диктатори су се усрали у гаће. Са тржног центра Цане из Брејкерса поставља питање: “ Хоћу да знам куда води овај пут, мене и живот мој “? Рок музика је била синоним наших протеста. Никад више ангажованих рокера. То данас фали овој сцени. И даље се уздамо у старе гарде који шибају рифовима по тмини безнађа.

У ходнику зграде социјалиста са презиром ме пита неки дан: “ Јел вам сад боље уз демократију“? Рекох му да демократије нема како су се они вратили на сцену. Реко сам му да до тог времена живео сам далеко боље и опуштеније. Нисам био беда, нисам имао инфлацију, нисам куповао аудио касету за милијарду динара. Нико ме није пратио и претио, нисам се осећао као гоњена звер. Примао сам плату и могао да купим јакну, компјутер и да се дружим са пријатељима у кафићима. Сада избегавам пријатеље јер немам ни за туру пива. Ви сте се вратили поново на сцену и поново живим од данас до сутра!

Како сада живим? Поново немам посао, поново сам у стрепњи да за углом мрачне улице не изађу кордони са пендрецима. Овог пута их мењају напредњачки одреди који имају већа права од полиције. Сва су врата затворена. Поново ме прате где сам и куда ћу али не они матори већ њихови синови наследници. Поново себи не могу да приуштим ни дневне новине ни неке основне ствари. Седим и гутам сопствену невољу надајући се бољем сутра.  На положајнима опет исте битанге и буздовани они нешколовани. Опет ми судбину кроје типови похлепе и грамзивости. Опет нема живота за који смо се крваво борили. Поново зурле јашу звуке, поново корачнице прете балади, опет шунд прља ноте потискујући уметност у каљугу. Поново је протестни риф гитаре пета колона, опет је Џони непожељан глас а Милан Младеновић само наркоман. Опет смо дроњави и масни лудаци на малом ТВ екрану и поново нас има шака јада кроз вест убице културног живота Србије Пинка.

Где несташе они силни људи што су пркосили свима? Зар ће допустити да им деца воде борбу за боље сутра? Зар ми да ћутимо који смо победили једну грозоту. Зар сада када нас са њима има далеко више?

“У кругу ока испод нервозне коже мирно чека глад. Напукле снаге али гвозденог стиска  вреба глад. И када мислим да је свега ми доста, када кренем да се хватам за земљу опет осећам глад.“ – Милан Младеновић

А заиста као да нам је рекао све у рефрену:

“ Глад ми отима додир. Глад ми узима душу. Глад ми отима додир, узима душу, узима душу “

Да ли смо на крају само једна констатација глади која нас уцењује да не дижемо главу јер ће нам узети мрвице?

1f637d3b-b4e9-423a-a62f-2506b64fce04-550x330

Advertisements