Тридесет година матуре…

Донесе данас поштар позивницу за 30 година мале матуре. Лепо је то али не осећам се расположено за журезу која је више малтретирање него забава. Једноставно прерастеш неке ствари и равнодушно их одбациш. Јуриш неко лепше оделце па претураш ормар и запахне те истина да ниси одавно куповао нова одела. Ја први сам престао да купујем свечана одела и ова нека попут тексас панталона, јакни и сл. Прешалто сам се на практичне ствари које су удобне и које трају. Било би фрапантно да дођем на малу матуру у маскирним панталонама 😉

Ципеле свечане никад нисам волео а поготово мрзим оне што личе као да их је ваљак прегазио. Брате не бих мењао моје кардио магнумке за десет пари неких фенси срања.  А шта ћу ја сам човек који не мари за лицкањем, такав сам какав сам. Ајде као некако се наканим и навучем на себе то неко одело које ми даје осећај мањег презерватива. Дакле претпоставимо да сам набавио одело и ципеле. Е сад треба уплатити паре. Уз извесну суму новца добијеш свечани ручак, два пиће ( и кафу бем ти труње ) и сви ми по 800 динара за јебену музику. А музика је генерално катастрофа. Лоша озвучења, превише набуџених вокала, ехо само сецка, сецка, сецка… Репертоар типа јес свадба у Зарожију ал’личи и на свадбу у вароши. Још кад народњаци почну да свирају рок музику е тада сам увек жалио што немам при руци кашикару. Онда се просторије угреју па зној кипти а ти се дереш на оног до себе. Ево како би то изгледало, писаћу великим словима јер се дерем пошто је музика прегласна.

КАКО СИ! КАКО ЖИВИШ?

А???

ПИТАМ КАКО СИ КАКО ЖИВИШ?

ЈЕБИГА НЕКАКО СЕ НАМИЧЕ!

Увек после тога окривимо јадну киселу воду да је крива што сутрадан једва причамо. После неколико тура алкохола из неког разлога се сви поватају у коло и обилазе столове. То је као неки ИН фазон. Сетиш се матуре од пре двадесет година када су женске имале брже вибрације у пределу груди док играју ситан вез, а сада после тридесет година интезитет је спорији али је сила габаритнија а и праве грудњаке од паракорда ( чух ономад ) 😉 А и ми мушкарци, оћемо да изданемо, стомак све време доказује да земљина тежа ради и викендима. Под флуоросцентним светлима у мраку одма се види ко има вештачке зубе ганц нове који уопште не личе на оне из младости. После колца опет мало алкохола и џакања уз дерњаву. На крају сви се растану. Неки пред зору дођу кући. И то је занимљиво. Прва матура је била да останеш до зоре како би се склонио од родитеља, а после тридесет година останеш до зоре како би се склонио од жене или мужа а и досадне деце. Е онда месец дана рециклираш тај провод да би после потпуно заборавио где си био и шта си то радио.

Лично више не могу себи да приуштим то задовољство да бацам паре на кафану и музику. То је данас заиста луксуз и бахаћење. У оно неко тамо време је то било сасвим природно јер се и имало, али у ово садашње је ван сваке памети. Када схватиш колико се мучиш за 1000 динара не пада ти на памет да поклониш тај зној бахатим кафеџијама који повећавају пиво три пута скупље него у дисконту.

Но, шалу на страну, лепо је видети некадашње школске другаре. Али где смо ми заправо сада? Наша прва фотографија била је у црнобелој техници. Одрастали смо у уређеној држави а када смо порасли почели смо да живимо у расулу, ратовима и санкцијама. Из ђачких мантила упали смо у војне униформе. Из униформи у радничке комбинезоне из комбинезона час на Биро час у погоне и тако сваки час. Мало је оних који су успели да задрже сатисфакцију средње класе. Већина моје генерације се помирила са судбином прихвативши колотечину која јој се намеће.

Ко зна колико пута су ти неки моји другари прошли не јавивши ми се. Тако је то када се деси јаз међ’ нама. Што бих се и сада фолирао на том скупу? Једноставно време је такво и оно ти нанесе друге пријатеље, сараднике.

У сваком случају прође тридесет година. Не сећам се пуно тога јер превише је било свега после школских дана. Ко смо ми заправо? Где смо то одрасли? Ко нам је украо младост? Ко нам је одузео сазревање? Ко нам и данас краде живот?

Не знам, све су то обриси, магле и пожутела сећања. Можда је могло бити боље али тамо негде далеко од простора где смо сада…

 

Advertisements