О класје моје…

О класје моје испод голих брда,

Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,

Ко ми те штеди, ко ли ми те брани

Од гладних тица, моја муко тврда?

 

Скоро ће жетва. Једро зрње зрије;

У сунцу трепти моје родно село;

Но мутни облак притиска ми чело,

И у дно душе гром пада и бије…

 

Сјутра, кад оштри заблистају српи

И сноп до снопа као злато пане,

Снова ће тећи крв из моје ране-

И снова пати, сељаче и трпи…

 

Сву муку твоју, напор црна роба,

Појешће силни при гозби и пиру…

А теби само, к’о псу синџиру,

Бацаће мрве… О, срам и грдоба!…

 

И нико неће чути јад ни вапај-

Нити ће ганут бол пијану господу…

Сељаче, гољо, ти си прах на поду,

Тегли и вуци, и у јарму скапај!

 

О класје моје испод голих брда,

Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,

Ко ми те штеди, ко ли ми те брани

Од гладних тица, моја муко тврда?

( Алекса Шантић – 1910.г. )

Advertisements