Вукови умиру сами…

6 јула 2017 од Иван Стефановић

Које речи утехе понети невољнику којем је преостало мало времена? Да му говорим речи о доброти не смем јер је превише добра учинио. Да му говорим о молитви тек не смем јер та особа била је од молитве. Да му говорим мудре речи и то не смем јер превише је мудрости рекао и показао тај невољник… Шта могу да помогнем неком ко је свестан да одлази са ове планете а њу је баш волео неизмерно? Немам речи… Немам никакав адут осим ћутања. Могу само да седим и у неверици гледам како је болест појела једног величанственог човека…

Где сте анђели? Где сте наша веровања? Где сте утехе и чуда? Да ли смо толико постали рђави да не заслужујемо никакво добро? Где сте надања? Само пуста падања, само аветиње које нас прождиру из дана у дан.

Кажу да Господ узима добре. Заиста имам осећај да је смрт више евакуација него трагедија. Превише добрих одлази док ми немоћно посматрамо самоћу из дана у дан. Превише смрти… Превише очаја и болести…

Молим Бога и клечим негде далеко од света да интервенише, да промени одлуке. Али не чујем никог, не видим ништа, не осећам ни трунку осим ветра који има научно објашњење своје појаве. Толико смо паметни а тако глупи. Толико смо начитани а речи немамо! Толико смо напредовали да никад нисмо били назаднији. Немоћни смо и тачка! Над градом ни облачка, само жута лопта која пржи и сеје зрачења. Сами смо пробушили Озон, сами смо себи закували чорбу у похлепној трци за парама. Природу смо пореметили ми паметни, надарени и препотентни. Живот смо претворили у стрес! 

Клинци седе ћутке један поред другог и џакају преко месинџера. Матори у свом јаду не виде више себе да су се претворили у џангризала. Емоције су постале смајлићи на дисплеју.  Речи су типкања палцима, утехе су цитати са два потеза мишем.  Усисани виртуелним светом и не примећујемо сопствени како промиче, искрада се из нас. Постали смо безосећајни. Бринемо се о болеснима тако што окачимо на фејсбук нечију игру која му доноси лајкове на рачун туђе невоље. Како је безболна брига за друге преко друштвене мреже. Сви виде да се ми бринемо а заправо радио је сурови COPY – PASTE…

И које речи да понесем невољнику који зна да умире? Које гестикулације на лицу да наместим? Шта урадити пред свршен чин? Једина утеха је да та особа види драго лице да је се сетило. Али вукови умиру сами јер им је мрско сажаљење, јер им је мрска патетика и празне речи. Вукови умиру сами јер знају да је то крај и не лажу себе. А ја беспомоћни мали човек скупљам храброст да узнемирим једног вука пред крај како бих себе суочио са реалношћу да ми се смеши још једна рупа у срцу која настаје тако што нестану драги људи…

Идем а већ знам да морам рећи збогом друже… Те речи ми отежаше ноге, успорише кораке, правине претворише у кривине, уске стазе у ширине, поветарце у урагане, плаво небо у кишне облаке и ко зна које још разлоге да се окренем и побегнем негде далеко као последња кукавица која није имала снаге да види умирућег вука из кршне долине…

Вукови живе у чопору а у чопор не улазе хијене, лисице и ласице. Чопор је пробран и састоји се од чељусти која не презају ни од страха ни од мира. Али кад смрт дође, вук оде од чопора да сконча и постане прах на тлу где је живео… Да ли вук оде у вечни чопор не знам јер ни један се није до сада јавио… Само живе од сећања и прича која се преносе са колена на колено,,,

 

Advertisements
Skrapez
#skrapez #serbia #fujifilm #river
јул 2017.
П У С Ч П С Н
« јун   авг »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

Категорије

Архиве

%d bloggers like this: